Zlatiborski pravnički dani

Златибор 2009 Социјална права и економска криза

земље у развоју“. Конвенција бр. 102, која представља минимум који државе-чланице МОР-а треба да испуне, постигла је мањи утицај у овим земљама. Од 42 земље које су досад ратификовале Конвенцију бр. 102, само 12 се сматра земљама у развоју. У Африци, само пет земаља је ратификовало (Демократска Република Конго, Либијска Арапска Џамахирија, Мауританија, Нигер и Сенегал), а у најмање два случаја постављено је питање ефикасног придржавања одредби Конвенције.

Као и у другим конвенцијама о социјалној сигурности, одредбе Конвенције бр. 102 формулисане су са сврхом да омогуће државама-потписницама да постепено постигну имплементацију права на социјалну сигурност, у погледу круга заштићених лица и непредвиђених случајева које се покривају њиховим националним системима социјалне сигурности. У том смислу, најпре се мора истаћи да услови из Конвенције бр. 102 који се тичу покривености појединаца не задовољавају неопходни минимум за достизање основне социјалне најниже дозвољене границе ради потпуног остваривања права на социјалну сигурност. Захтевањем од држава-чланица да обезбеде заштиту одређених процената осигураних лица (било најмање 50% укупно запослених; било одређене категорије активног становништва — укључујући и њихове брачне партнере и децу - у укупном износу од 20% становника; било све становнике на основу процене имовног стања) за сваку од прихваћених непредвиђених ситуација, Конвенција бр. 102 не намеће обавезу обезбеђивања универзалне покривености. У том смислу, покривеност популације може износити минимум од 50% запослених у формалној привреди (који и сами представљају малу мањину у многим од ових земаља), или само минимум од 20% становника. Чак и када би стремила постизању највишег нивоа покривености становништва, Конвенција бр. 102 реално не обавезује земље да теже универзалној покривености. Осим тога, она је била доведена у питање због свог потенцијално дискриминаторског деловања, јер помиње само модел мушког храниоца породице и на тај начин не обезбеђује женама права на сопствену социјалну сигурност,"

Додатно, Конвенција бр. 102 не захтева да се покрије пуни обим права. За новчана давања одређује се њихова најнижа висина у односу према општем нивоу плата у свакој земљи (између 40 и 50%). Осим тога, Конвенција земљама не даје упутство како да рангирају давања по приоритету кад нису у могућности да покрију потпуни обим и, због ове флексибилне клаузуле, она

3B Међутим, треба приметити да су и неке земље у развоју такође достигле пуну покривеност социјалним осигурањем, бар за неке од непредвиђених ситуација. 37 Видети на mpumep: Van Langendock, J:"The meninhg of the right to social security,y: Кише, (), ор, си. гт. 129. (видети, на пример: , 2007., и Ламарш, 2002.). 478