Zora

— То су — рече тужно — само зоринп осмеси, а разгониће њих дан, јава, док јој мати каже ко сам и шта сам, да нисам рођен ни себе да усрећпм. нп другога, јер сам ја без среће рођен. — Мати њена и не зна ништа о твом пореклу, а п да зна, така паметна жена.... — Она зна све, — упаде ми Јанко у реч — казала јој је Стојковићка. Ја сам собом видео п кад јој је говорпла. А друго, та ја сам осећам да не бп могао битп срећан ! Мене бп као сен каква вечпто пратпо немир, сумња, туга п јад. Ја сам бпо слаб оно вече, кад са.м се издао Цветп с погледима п отворио јој душу. Од сада свака слабост на страну, моје одрицање! II другп добри пријатељи Јанкови свп се сложпше и одговараху га од наумљеног му корака. Али Ланко се не даде поколебати. Још неколико седмпца седео је у нашем месту п то врло мало повучено. Тај нп на прозор Цветпн није впше

погледао, где би се за цело сусрео стоплим погледом два нежна девојачка ока. Живот ко би га сватпо, ко ли у њем хармонпју поставпо.. . После некога времена по том Јанко се опростп с нама п оде у С., камо беше дозначен за лекара у пуку. После је отпшао V друго место, а сад већ година дана п.ма како не добих од њега ппсма, те Г>ог свети зна где је и како је. Опет је јесен, као п онда, кад је Јанко дошао те се састасмо. Кмша пада а ветар тужно душе. Сетпх се Јанка. Многп сами обележе себе, па су хтели да се машају среће, па је п ухвате п уживају, можда још бољб него и ко пуним пехаром,; а он као онај сухн лпстак што га ветар сад преда мном колута дао се живогу у вртлог, па где било да га зарони. Спротно пасторче, али највише своје, јер немати вере — нп среће нематп. Љубомир ЛотиЂ

■ ■ (б). л:

II Р А 3

II I! К К Р 0 од АлФонса Додеа

Р> 0 В А

х, како се сјаје ноћас кро„!^^? вов и париски ! Каково ћутање, ^јдакакав ммр п каква надприродна светлост влада! >'лип,е се нрне > од блата, река је јако залеђена а ваздух се. прочпшћава потоцима. Горе више палате докле очи догшру виде се куле, терасе, кубета, танки шиљак торња сњ Капеле, и ове хил>аде разних кровова клањају се један другоме, снег се прелива на плаиичасто и одаје таке исте реФлекте, и то даје поглед као неке друге вароши; ваздушни Париз на-

лази се у иразној сенци и Фантастичној светлости месеца. Ма да је било још рано све ватре беху погашене, никакав дим не могаше се видети да излази из кровова. При том, срећни димњаци, где се свакога дана ложаше и пуцкараше ватра, познаваху се ипак у црном друштву њиховом, лаганом звиждању, које се дизаше у ледени ваздух као дисање успаваних кућа. Остали укочени п претрпани густим снегом чуваху још и сада пролетна гнезда, у којима не беше више то-