Zora

БОГ У ПРИРОДИ

333

ТЗОГ V ПРИРОДИ (М. Ј. Љермонтов)

, : ада се таласа пожутела н.пва, И при звуку ветра шуми шума свежа, И малина рујна у врту се скрива Под слађаном сенком листова и врежа; Кад орошен росом што је мира пуна, У румено вече, ил' у јутро златно, Сребрнаст ђурђевак испод густог жбуна Главицом ми својом клима многократно ;

Кад разигран извор по понору леће И, заносећ мис'о у сна мутног тмину, Тајанствену бајку шапће ми и сплеће О мирноме крају, одакле се внјну, Тад се тихо мири немир духа мога, Тад нестаје бора на мом бледом челу, II на земљи срећу ја постиж,ем вељу, И на небу видим и разумем Бога. Милорад Ј. Митровић

Ближњем свом поклоњено поверење поправља овога док неповерење квари

у с Р ета Ј м ° сваког свог ближ^ УРЈГ њег и подчињеног, докле га не познајемо по његовој на||р рави, по његовим добрим или А злим навикама и својствима * лепо и са пуним гговерењем у његово поштење. Поштеног човека, осетљивог, вређа неповерење и чини му незаслужени жао. Сумњивих нарави човек Ке на неповерљив сусрет из освете да ти учини зло, док од тебе њему поклоњено поверење у души му буди осећаје благодарности и племенитости. Ја ћу овакав један пример да овде наведем из свог живота: Становах пре неки тријест година у граду 3. Једнога дана дође ми стран човек, у сиротинском оделу, снужден и уморан : „Господине! рече, чујем, да требате и да тражите једнога слугу. Узмите мене у службу. Сиромах сам човек. Имам преко жену и децу. ГТа ме је нужда натерала, да тражим зараде и кору леба за своје рођене!"

„Оно је обичај, а и закон, да иштем од тебе писмено, где си до сада служио и којег си понашања. Но почем видим твоје бедно стање, примам те у службу без даљих доказа, да не луташ од немила до недрага и да мољакаш за зараду". Беше Нића већ више недеља у мојој служби, беше вредан и окретан, и добре воље. Једнога дана пођем у лов и понесем обе своје двопевке дамасценке, јер ћу се тамо са пријатељем састати, и за њега она друга двоцевка. Пред вече дам Нићи, кога бејах повео собом, обе пушке и цео ловни прибор, да однесе дома; а ја ћу са пријатељем његовој кући. Опет прођоше више недеља; ево ти мог Ниће. „Господине, дошао сам, да молим за отпуст. Сад да вам се исповедим: Криумчар сам, па ми се беше пре више месеци ушло у траг. Ја, да избегнем затвор и глобе, стругнем на ову страну. За ово доба свог бавлења у вашој служби, утро