Zora

296

3 0 Р А

знао је да га они више воле него цео свет, и баш за то беше му тешко, што је по њиховом мишљењу он узрок њихове несреће. С друге стране идеали његови вукли су га далеко од свега, по његовом мишљењу, ниског и прља§ог мишљења и при помисли да оца задовољи па ма шта учинио, крв му јурне у главу и уши чисто зазује, а сав се стресе од помисли, да би Још прве године по свом школовању пао у брлог паланачких сплетака!" — Не, не то је гадно па ма шта било ја се у те ситне сплетке пуне гадости нећу мешати! — промрмља он полугласно и устаде с дивана, те поче ходати по соби! . . . — Место да развесели оца, а он га кида на парчићи! — виче Мита, а Јања још плаче и брише сузе крајем своје плаве кецеље. Сутра дан није Мита пред Стевом ништа о томе говорио. ГТрошло је неколико дана, а он ћути и не помиње, али је ноћу често по сву ноћ мислио како ће сина да изведе на пут. — Е баш и нека не пише чудо, ко да ће се угојите од његово писање! — рекла му је Јања једном приликом. — Не ваља! — уздахнуо је Мита забринут. — Што ви њега мешате у ватп посао, ви радите за себе! — брани Јања сина. Мита се том прнликом извикао и отишао од куће. — Па напиши га, сине, да те не муче убио га Бог, кад морам тако да им кажем! — говори Јања сину. — Та ћути, мајко, .бога ти; кад би имало смисла ја се не бих устезао! — ЈБути се отац! — Па шта ћу му ја, кад он нема

друга посла, већ прави одједнеситнице читаво чудо! Јања уздахне очајно, јер јој то посредовање нигде не налази одзива. Стева је о свему што се десило писао своме другу и на завршетку рекао „ја сам, драги Саво, разочаран још на првом свом кораку! Ето видиш, дакле, какви ми могу бити појмови о овом свету, кад на првом месту мој отац тражи од мене да само задовољавам његове жеље, и ако то нећу, онда сам рђав син. Нигде нема оне љубави, коју сам ја замишљао. И сама родитељска љубав није ништа друго до најгаднији егојизам!" После овога добио је Стева одговор од друга, у коме осим осталога беше и ово: „Потпуно разумем твоје осећање, али дозволићеш ми да ти кажем, да ти ниси ништа ново пронашао! Тако је, што но веле, од како је, и тешко Нама, ако уобразимо, да за један дан можемо изменити данашње друштвене појмове. Ту треба времена. „Ми треба да гледамо ствари онакве какве су, и да се старамо, да их бољима направимо, а погрешно је уображавати, да све мора бити савршено, па кад видимо да није, а ми у том случају да падамо у очајање и оплакујемо судбину света, а нећемо ни прстом да макнемо у намери да то лечимо. — Ти си канда заборавио на своје обећање, да ћеш ме известити о тамошњој читаоници и о људима с којима би ми могли радити. Рече ми ономад Милорад, да је тамо неки Љуба Тасић, човек с којим се, вели ми може радити. Упознај се с њим и пиши о свему опширно." Ове су речи на Стеву доста повољно утицале, те се чисто некако разгалио и прибрао.