Zora

4

КНЕЗ СРЕВРНИ

309

— II ја ћу јахати, рече Митка, па се ухватн за гриву једнога коња. Коњ се поплаши, тако да Мнтка није могао, како треба, дуго да уђаше. Кад се намјести, стаде весело махати ногама, вичући „Дија!" Сви се упутише из шуме. Кад иниђоше у поље п угледаше у даљини Александрову Слободу, Прстен стаде. — Госиодару — рече он — ево ти и Слободе. Нама више није могуће пратити твоју цар&ку милост. — Стани мало — рече царевић, који кад виђе, да гајепрошла опасност, поста охол као п прије. — Стани мало јуначе, и кажи, којег сп ти бојарскога рода па носиш тај златпи капут? — Господару — одговори скромно Прстен — много нас има бојара без имена, много кнежева без племена. Носимо пгго је Бог дао. — А знаш ли — продужи сгрого царевпћ — да таквијем као ти кнежевима дају на дар вјешала, и да ти сам не вриједиш колико тај капут. Да ми данас нијеси услугу учинио, наредио бих онпм војницима, да вас свију ухвате, и у Слободу одведу. Али за данашње тп јунаштво праштам, и ако се баћушки цару покориш, рећи ћу му коју добру ри.јеч за те. — Хвала тп господару на добријем ријечима, али још није дошло врпјеме, да се цару покорим. Велики су моји гријесп, цар ми не би опростио, а и да би опростио, како ћу ја моје другове оставити? — Како? -—• рече зачуђено царевић — ти нећеш да се оканеш лупешкога живота, кад тп ја сам помоћ обећавам? Сигурно је љепше красги, него поштено живјети. Прстен поглади своју црну браду, и лукаво се осмјехну, при том указа два реда својих дпвнпх зуба. — Господаре — рече он — ја нијесам вичан ратном реду, нити трговачкоме животу. Опрости ми господару, ено неко иде из Слободе овамо, некакви људи дигли

прашину, вријеме је да се вратнмо. Риба тражи гдје је дубље, а наш брат гдје је сигурније. Прстена нестане међу дрвећима, тако исто и осталих разбојника. Остаде сам царевић са Сребрнпјем па се упутпше у Слободу и наскоро се сусретоше са четицом коњаника, коју је предводио Борис Годунов. Шта је све ово вријеме цар радио? Да чујемо шта каже нар. пјесма и како она изражава народне појмове онога доба: Проговара Грозни цар Јоване: „Ој бојари п кнежевп моји, Завите се у црне хаљине, Па идите цркви, на парастос. Царевићу моме милом сину. Купите се на парастос брзо, Или ћу вас у котлу сварити!" Кад зачуше кнези и бојари, Од Грозног се цара препадоше, Навукоше све црне хаљине, Па бијелој похиташе цркви. Ту је био и Сребрни кнеже, Па обук'о свечано одијело, И довео млада царевића, Сакрио га за сјеверна врата. Проговара грозни цар Јоване: ,Еј Никита, ти Романовићу Што се ругаш, што ме исмијаваш, Па обуче свечано одјело, А у мене неста звјезде сјајне, Неста мога млада царевића". Кнез Сребрни њему одговара: „Пресвијетли царе православни, Ево овдје твога милог сина." Па он оде за сјеверна врата, И изведе млада царевића. Тада кнезу Грозни бесјеђаше: „О Никнта ти Романовићу, Чијем лп ћу тебе наградити, Или ћу ти полу царства дати, Илп блага колико ти драго ? — „Хвала царе на такој милости. Не треба ми ни царство, ни благо, Мени треба Скуратов Маљута, Предај њега ти у моје руке, Да га водим у Погану Лужу." Тада рече Грозни цар Јоване »Ето теби Скуратов Маљута Ради с њиме како ти је драго." Овако каже пјесма, али у ствари није овако било. Из љетописа ми видимо Ма-