Zora

290

3 0 р а

оружја — и ми смо побеђени, несвесно, нротнву наше воље, и пропадамо са свима нашим сувопарним теоријама и са свима јаким оклопима наших етичких закона. Али, ево и једне прне слике. ... Јер ништа не носи у себи самом тако јаку клицу пропасти, као баш та Лепота. Онаје у свом кругу највиша воља, али је баш зато близу ономе где се рађају громови и муње. Једна мала промена времена, један кратки лакомислени тренутак греха, једна мала искрица — и она се сломије, пада, изгори — па уз то још (СВР'И

буде бачена у као. Па ако јој још ни то не може да шкоди, ако успе да изигра непроменљиве законе Времена, Морала и Божанства, — онда ће она напослетку у себи самој наћи судију, да — као највећа душевна сила, коју не обара нико и ништа — сама себе осудп на смрт или на вечни огањ. II онда можда неће имати другог уточишта, до ових широких степеница пред Божијом кућом, на којпма има доста места и за оне, штојесвет избацио из својега кола као рањаве по телу а губаве по души. Е СЕ)

ј Јесеша мисао I о небу се гоне већ облаци сури, Увенуло лишће са грана се скида; Пусти живот само у жељама жури, Дан се дану краде — губи се из вида . . . Путник греде стазом незнанога пута, По видику кружном сањарије снива; Крају пута стиже лица увенута, И вечна му плоча све жеље покрива, Разне ли су жеље овог чудног света, А у свакој жељи чудни ли су смери; Различите страсти, разнолика лета, Губе се и клоне за гробовске двери. Ветар нагло душе, суве крши гране, Увенуло лишће покоју се креће, На злаћеној лири жице покидане, Моја тужна песма у вечност одлеће. Увенуло лишће и мојих песама, Са мога се срца помало откида . . . Пролеће споменем у топлим сузама, А одмичу данци — губе се из вида . . . 1896. ЗабреЖје, Бор. Ј\. ЦениЂ.