Zora

3 0 Р А

27

испи са истом жудњом као што зажедњели човјек пије воду ; а затим заповиједи те му дозваше најзнатнијег астролога из Тиве и рече му, да отворено и слободно каже све пгго звијезде показују. — Сатурн се сјединио са мјесецом, одговори мудрац — а то није добро, Рамзесе, то навјешћује смрт једнога из твоје династије. „Ти си брзо данас испио пружени ти лијек, зато што си био испуњен надом, а нада човјечја је узалудна према провиђењима која је Превјечни назначио на небу. — Извјесно је да су звијезде предсказале моју смрт, — прекиде га Рамзес. „А кад то може отприлике да буде? обрати се он љекару. — Пред изласком сунца, Рамзесе, ти ћеш или бити здрав и снажан као носорог, или ће се твој свети прстен обрети на Горусовој руци. — Доведите Горуса у салу фараона, рече Рамзес већ тихим гласом. Нека ту очекује моје пошљедне ријечи и прстен, те да се власт ни на минут}' не прекида. Заплака се Горус при помнсли на блиску смрт свога старог дједа. Али власт није смјела ни за тренутак да се прекида и зато он окружен гомилом дворјана пође у салу Фараона. Сједе на један од мраморних степена који су се спуштали на ниже к самој ријеци, и пун неке необичне туге, посматрао је све око себе. У то вријеме и мјесец, уз кога свјетлуцаше злосретни Сатурн, освијетли на неколико миља сву долину, посребравајући својом бијелом свјетлошћу жуту воду ријеке Нила и оцртавајући на огромним оградама и луговима сјенке гигантских пирамида. И ако је већ било дубоко у ноћ опет су по малим баштенским кућицама и палатама варошким гориле ватре а становништво је излазило из домова под откри-вепо небо. По Нилу су пловиле многобројне лађице као у какав празнични дан, а по палмовим шумама на брду, трговима и по

улицама, таласала се је безбројна маса свијета. Па ипак зато владала је нека нсобична, нека гробна тишина, тако, да је до ушију Горусових допирао тихи шушањ прибријежне трске и језовито а у исто врпјеме и жалосно урлање хијена, које су пошле да траже плијен. — Зашто се скупљају они тамо? —упита Горус једнога од дворјана, показав на бескрајно море људских глава. — Хоће да те поздраве као новог фараона и да из твојих уста чују о доброчинствима која би им за вријеме твоје владе чинио. У томе тренутку први је пут нашљедниковим срцем овладала жудња за влашћу, али за мало па се разбила, као кад бијесни морски талас удари о камени бријег. —• А шта значе сада толике ватре ? — продужавао је да пита Горус. — То су жреци пошли гробу твоје матере Зефоре, да њене посмртне остатке пренесу у гробницу мисирских фараона. Горусовим грудима овлада поново туга за мајком, за чије је мртво тијело сурови његов дјед Рамзес заповиједио да се сахрани међу робовима, само зато што је она била милостива према сиротињи и невољницима. —Чујем неко хрзање коња, рече Горус прислушкујући, — ко то сада иде на пут у ово доба ? —• Најстарији дворјанин, господару, наредио је да се опреме вјесници твоме учитељу Јетропу. Горус дубоко уздахну при сјећању на свога драгог друга, кога је Рамзес прогнао из земље само зато, што је у душу његовог унука и нашљедника уливао одвратност према рату и благост према покореним народима. — А шта значи она ватра преко Нила ? — Том ватром, о Горусе, одговори дворјанин, том ватром ти даје знак из затвора твоја вјерна Береника. Главни