Zora

3 0 Р А

211

— поема А. С. Пушкина — Јован А. ДучиЂ —

Н Џ Е Л О

ТРЕЂИ ДИО.

. I.

онах је међутим стај'о иза врата, Слушајућ' их помно. Ал' је вр'јеме нужде Да вам рекнем једном: да тај монах стари Нико други не би него стари Дужде. Док мишљаше народ да по туђем св'јету К'о пуста комета непрестано блуди, Он пажљиво све је испитив'о, глед'о, Кријући се вјешто у гомиле људи. Тргове је глед'о, болнице, театре, Манастире тихе и развратне доме, К'о да, волећ' приче, Харун Ал-Рашиду Подражават' хтједе у мотрењу томе. Но, дјевојче чувши, бјеше врло дирнут . . . Ал', сем љуте казне, још се нечег сјети ! Па јој приђе тихо и у мрачном углу Рече: „Све сам чуо. Твој си позив свети Испунила часно, — а то вр'једи хвале! Ал' савјете моје сад послушај, ћери. Све ће боље бити, но не клони само, Тек покорна буди и тврда у вјери! ..." И каза јој жеље, призивајућ' таде Благослов на душу поклонице младе.

Друзи! Вјерујете-л': оно чело мрачно, Зле, суморне душе огледало вјерно, Освојит' је могло једну њежну жену, Једно срце чисто, анђеоско, смјерно!? Чудно? Ал' је тако. Тај Анџело мутни Човјек пунан злобе, гр'јешник, чије име Бјеше страх и трепет, бјеше љубљен жарко Једном душом благом -— ал' презреном њиме. Бјеше давно жењен. Но зла ријеч св'јетска Млађану му жену поштедила није . . . Патила је тихо, док је једног дана Не одагна срамно. — Сред самоће тије У предграђу једном живила је од тад' Презрена и тужна у сузама, јаду. И на њу се сјети Дужд у мрачној кули, И њој посла тада поклоницу младу. 2*

II.