Zora

332

СТОЈАДИН

нестане пара он опет, а докле год њих траје он не ради. Имао је мало кућице на крај села, мало земље и стару матер. И она сиротица доста је од њега пропатила. Толико је пута, проклџњала и онај час и кад се зачедио. Под своју старост дочекала је, кад њему дођу згранила, да бежи из своје кућице и да се потуца и пребија по селу ... III. Беше Водени Понедељник, (Други дан Ускрса) а тада је преслава у К.... Некако згодан дан, па се ту слегне народа, више вала, него о Цветном Петку на шабачкој пијаци. А и како не би ? И онако свечаник од године, а К.... опет велико село, па пуно својте и родбине на страни, која се онда ту сва слегне.... Да прођу „крста" у К . . . . без РаФаила, то се већ не може ни замислити. Беше већ ићиндија, кад се народ слеже код „записа" и отпоче игра. РаФаило сав набрек'о. И онако црвен, сад нешто и од пића, нешто од игре, па дошао као куван рак. Кад се сврши коло, он погне главу, шмикне на нос, иде кроз народ па само буче. Кад му нико ништа не рече, он узе задиркивати момке из К . . . . и подсмевати се њиховој преслави. — Чудна ми чуда! . . . Преслављају људи Ускрс!... Баш не знају!... А готово пола К слави Божић!... Каишарска посла! . . . Сви сте ви каишари! . . . Оно истина, случајно се баш било потревило, да је читав један крај села К — славио Степањ-дан (трећи дан Божића). Склањају му се људи с пута и пуштају нека говори шта хоће. На онако благ дан не треба правити

галаме и свађе, а то РаФаило баш и тражи. Њихово ћутање њега још више окуражи а и раздражи. Он поче тражити ма какве било закачке. Прво поименце грдити једног по једног, али му они не одговарају. Онда поче зачикавати и зазивати, ко сме, да му изиђе на мегдан, да се порву. Згледају се момци, али, ни један не хтједе на мегдан изићи. Окуражен тим, он их окупи још жешће грдити . . . . А кад се сит нагрди, остави момке, па оде међу девојке, да и њима дужан не остане ... Поче и њих задиркивати... Једну дарне, другој нешто рекне, од треће отме цвет, јаглучић, и тако све редом, док не дође до Косане, кћери Раде Митрића. Момчадији већ досадило. Хтедоше на њега да кидишу, али их старији, паметнији одвратише од тога, да не пуца брука за њихово село . . . А Косана је девојка да је видиш! Кад РаФаило приђе Косани, стаде пред њу, зачкиљи очима, жмирну и загледа се. Руком се маши и из перчина јој извуче киту смиља. У исто време, својом незграпном руком, уштину је за њене једре, румене обрашчиће. Она поносито подиже главу, и пресече га својим крупним, црним очима. За тим се, не говорећи ништа, окрете на ону страну, где је стајала момчадија. Њене очи некога тражише, и на један пут јој око сену, а лице зарумени као мајска ружица. Њене се очи сукобише са другим очима. Баци само тај један поглед, па се онда поносито окрете својим другарицама. IV. Цело је село знало, да се Косана воли са Стојадином Пантићем, да је