Zora

Стр. 14

3 0 Р А

Бр. I.

— никако: он Је велика рана, коју растрзају адске боли. — Дакле то је смрт! То није кревет, него одар! Дакле иза живота има још нешто: вјечна и нијема непомичност, вјечна и паклена очајност! Гдје си, тихо и блажено Ништа! . . . И осјети на леђима влажну, пљесниву мишју длаку. Страва без дна, огавност без граница!. . Звјерка се шуља преко слабина и пентра преко ребара . . . Јаох, како голицају хладне шапице!... Сада стаде на грудном крсту, па њушка и њушка, као да цјелива цјеловом леденијем. Пипка и цјелива, цјелива и пипка, иа све према срцу, према срцу . . . Изнебуха зацвили, зацвили, панџице се загребу у кожу и кост, хладне ножице потону до лаката у топло месо и врелу крв, а челичан .се зуб задре и пробије вампирски кроз ребра и плућа према срцу, према срцу ... Јаох! Сад! И прште срце као мекан мјехур. Залопти крвца, пропишти до стропа и стане капати и капати на уморно чело и блиједо лице као рујне и вруће сузе. — Јаох — Мишу — Љ>убице! залелече Милиновић и — ђигш. Осјетивши миша на пагосу, похрли у грдној тјескоби, стаде на прозор, па да се сможди на калдрму и — расани се. Запали свијећу и уздахне као никада доселе. Опипа било: крв бјесни као у врућици. Вирне у огледало и запрепасти се. Лице му дошло к'о иловача. На челу се преко нове борице намрежио хладан зној. На сљепочицама — неколико бијелих длачица! И Милиновић се здвојно лупи по челу. — До сто врагова' с тим будалаштинама! Још ноћас мијењам стан! — охрабри сс полугласно, попије

у коњаку антипирина, поспе главу, врат и леђа свјежом водом и стане вјежбати мишичасте руке тешким гвозденим штапом. Обуче се, па преда се дневник: . . . И опет прође грдна криза. Прије десет сам минута страховито халуцинирао. Сједох да се пишући аналишем, јер је то моментално најбољи лијек. Дјеца, када плачу, умирују се пред огледалом. И ја сам као кукавно дерле. Срамота! Ако не бијах опет вечерас савршена луда, нећу бити никада. При читању телеграма обољеше ми јамачно периФеријски нерви. Имао сам јако лупање срца. Вечерашње пијанчење и баздаликање бијаше класична манијакална ексалтација. Ово аналисање самог себе није можда ништа друго, него граФОманија. Све су то јасни знаци чисте детепИае рага1уЦсае. Одмах дакле у љекарну по тогрћшт или сН§)1а11т $р1пЦ105ат. А мој егоизам? Није болест, премда имађаше сличних симптома сшп сЈетепИа бепШ. А ако постоји неки тога1 тбат1:у ? Онда је код човјека нормална само абнормалност. Случај са Ничеом, који је недирајући морал додуше кићено бесједио, али ништа ново рекао, не доказује ништа, јер не само да нема сталних закона о моралу, него морал с1е ГасЦ) ни не постоји. Зашто није полудио Цезар Борџија, Људевит XI., Ричард III. уопће већина великих политичара и аристократа? Ако је егоизам морално лудило, онда је луда господска, образована класа, па и онај, ко је пронашао ту четвртодимензијалну болест. И опет ме обузима нека језа. Шта је то? Да се не јавља атавистички т. з. савјест? Зашто? Нисам „крив". Никада јој не казах, да ју љубим, а Миш ме ни не питаше.