Zora

Стр. 402

3 О Р А

Бр. XII.

писмо. Он га механично прими и отвори, но тек што га поче читати, коса му се стаде у вис дизати, очи му се ужасно разрогачише, усне побледише, задрхташе и грчевито се засмеја као у неком лудилу. — Писмо је између осталог гласило: „Похитајте, да браком поправите последице наше несмотрености." Потписана „Симка". На једанпут као да га спопаде неко беснло, искида писмо на ситне комадиће, разбаца их по соби, па онда брзо оде у своју собу, паде на

оно место, где је јадница изданула и стаде шапутати, као да говори својој жени : „Не бој се, мила жено моја, нико нас више не растави, па ни сама смрт!" За тим се трже, погледа на прозор, као да га неко зове, похита прозору, отвори га широм, па повика: „Ево ме, Босо, драга жено моја, ево долазим!" И скочи с првога ката доле на калдрму. Јадна Рзокица остаде без мајке, па и без оца, који у своме лудилу зададе себи смрт.

Д Д И Ђ А Р И — Милева Сииићева —

оило је суморно јесење вече. После кише тродневице поче се небо мало ведрити, ал тада се опет натушти, као да ће поново засузити. Хладан ветар немилице њиха болесно грање на дрвећу; па када се са овога заостале кишне капљице на земљу скруне, причује се неко тихо јецање — чини се као да оно тужно пожутело лишће гбре плаче за својом опалом, умрлом браћом. Кад и кад тужно одјекне вапајно пијукање погдекоје залутале птице што у заман склоништа тражи, зајечи промукли Фијук каквих трошних врата, или заклопара капак каква изанђала прозора у оближњем суседству. Ал млада жена што седи крај прозора, ма да је окренута врт}', не опажа од свега тога ништа. Р} 7 ке је грчевито склопила; прозрачни прсти јој упињу се у беле јој надланице,

као да се никад раздвојити неће. Лепу, јадима изнурену главу немарно је завалила не лево раме; црне велике тужне очи управила је небу, а бледе усне јој шапћу нечујне речи. За мало, па се густи облаци почеше разилазити. Јесу ли се расплинили са тогшине молитве њене ? Јесу ли се ражалили на њу, те начинили места молитви њеној не би ли што пре продрлаи стигла престолу божјем? Или је та ведрина одсјај наде, што јој души посла онај, који види у срца л^удска и шаље утехе свима паћеницима? На ојађсну душу н најмањи зрачак наде благотнорно утиче; а ова бедна жена је у тој ведрини такав зрачак назрела. Јадовна кора око болна јој срца одвугну, у њему набуја поток суза те се изли кроз она два сјајна алема на бајном јој лику и — њој одлакну. Неко време је непомично седела. На један мах овлада њоме нека чврста