Zora

Стр. 414

3 О Р А

Бр. XII.

„ГТа мало час рекосте, да се ничег не бојите и зато ћу је потра —" „Немојте молим вас". „Па држите ме, иначе ћу —" „Не, нипошто". „Тако! Да знате, чим ми пустите руке, ја ћу потражити жа —" „Али господине, та немогу ја вас до века тако држати!" „Можете, само ако оћете та то је моја једина жеља; но нећу да будем сентименталан, пустите ме." „Не, никако!" „Дакле, оћетели ме држати тако до века?" „Хм — хм — господине проФесоре —■ ви — китако чудно питате". „Заиста? Аја мислим, да сте ви мало слутили, штаћу вас питати или, не?" „Та". „Па зато нисте ни хтели да изађете на месечину ; јелте?" „Па". „Јаој! Та ви особито одговарате." „А ви дивно питате". „Падобро, нећу вас више питати,

хаЈДМо унутра, ето и месец Је зашао за облак, чари је нестало." * * * „Ах, погледајте господине проФесоре, месец се промолио кроз облак — ох, ала је лепо!" „Дај ми твоју ручицу! Тако. Прислони своју главу овде на моје груди. Тако, садјеслика потпуна!" „Али господине про —" „Пст, то не приличи уз ову слику. Реци: Милане."

,Не

не умем'

„Покушај, по..." „Милане". „Видиш да умеш! Мора бити, па си се већ одавна вежбала." „А сад се већ озбиљносрдим". „Не — ни пошто! Уз месечину приличе само двоје срећних. Али хајдмо у присенак, тај месец је одвише — индискретан. Тако та немој бежати душо! Видим, да оћеш да ме водиш мами — па ићемо заједно! Искаћемо дозволу за даље шетње спрам месечине!"

ТАЗОМ БЕЗ МЕТЕ — Косара Цветковић —

I.

Љ

,ве интересантне девојке похађају се,и калкад разговарају без и как ва крајњег смера. То је све. Њима је разговор најслађе душевно задовољство у њиховом још идеализираном пријатељству. Зато можда налазе пријатности или потреое и у томе, препречују шпански зид између свега, што једна о другој кажу. А овамо се хоће душевним очима боље да

виде. Радо се испитују, нове су једна другој, воле да се проналазе. Тако су и једне вечери у Стара-.мајкиној башги ћеретале помало о себи, помало о другима И одмах им разговор потече неким љупким одушевљењем, особина младих девојака, које лако склапају пријатељства. Пошто нервозно похиташе да се поздраве, гошћа прва ослови унуку стара-мајкину, тоном као пркосним: — Људи се не могу одмах заволети, каже се. — А ни жене, — стави се шпански зид уз фини осмејак.