Zora

Стр. 90

3 0 Р А

Бр. III.

Кб на цв'јетку, што је остб Сам на врху ст'јене голе На два неба — на два ока, Дршће свјетлост сузе тије... Она зове!... Али заман У твом њедру милост гори, Заман шириш руке драге, Заман ти се срце нада! Ја сам морнар, што се диже На вихору да се бори, Да преброди вртлог мрачни И поноре мутних јада! Ал' у магли када блисне Златна круна жељних дана; Кад Васкрсна звона грмну С милог краја, родних страна; Кад прелије живот крјепки Успавано, мртво гробље И прец Силне с ведрим челом Кад слободно ступи робље: Надај ми се!... 0, нек тада Твоје топло срце бије, Да на њему млади борац Изнурену душу згрије! И снивајућ' на твом њедру Тихи покој златна раја, Да расхлади прси жедне Слатким дахом родног краја, Гдје се плаво небо свија На пропланке и на луге, И по б'јелим облацима Шара оне миле дуге; Гдје 'но слатко вјетрић струји Кроз прутове лозе танке И губи се с лептирима Низ осјеке и пристранке... VIII. У мутне магле, уз стрме путе, Куд вихор мумла и дивљим збором Облаке ломи и пребија их 0 љути гребен хумова глухи', По којим' мрачни громови режу Имена страшног крвава слова Ја крјепко ступам и кроз сан златни Ја тебе гледам и тебе љубим, 0, драго крило родног ми краја,

Мучена грудо народа мога!... Кб лако тиче из хладних мрежа Слободи драгој росних планина, Гдје с првом пјесмом и летом крила Поздрави сунца сводове плаве И слатки жубор вода бисерних: И моја душа с поздравом слатким Губи се теби и топло пада, 0, крви моја! 0, земљо моја! 0, мајко моја, на прси твоје Свете и миле!... Кроз родна поља и горе твоје И висок гребен, што зв'језде љуби И слуша како под њиме доли, Кроз росне гране ружица дивљих Шушкају косе бијелих вила, Прелази она и тражи стазу По којој шуми одора златна Слободе драге... Ал' стазе нема... Свуда је пустош, свуд мрачна зјала... Свуд цвиле дуси отаца силних... Свуда су ране, свуда су сузе Ој, сузе твоје... Ал' благо оном ко суза има! У тога срце умрло није 0, тај ће опет, кб титан силни, Загрмит' гласом освете драге И врућим млазом румене крви Прелити путе, који га воде Широком царству побједе златне! О, плачи, мајко, и небо плаче И вјечност плаче, ал од тих суза На пустој груди, кб слатка нада, Зашуми талас високих жита И боно срце ратара трудног Прелије звуком радости нове. 0, плачи, мајко! 0, плачи, роде! Јер једног дана од суза тијех, Што ти их вихор по груд'ма леди, Велико сунце, кб милост Бога, Кроз твоју поноћ блиснуће благо Са златним жезлом слободе драге, И моја душа с душама многим Гледаће тада, како се крију Цезари силни, стрвине жедне, Ко тавне варке дубоке ноћи На златној лучи ускрслог дана, У мутне магле, јазбине глухе...