Zora

Стр. 152

3 0 Р А

Бр. IV.

ријеч. Дужник даде обвезницу, на којој напише: Ја ниокепотписани обаезујем се часном ријечју да ку Ђратити толику и толиЈсу суму. Рока не означује. На челу овога завода стоји Жана Робен, писац неколико романа, која је некада такођер искусила какво је књижевничко сиромаштво. Колико се зна, књижевници се уредно одужују на часну рлјеч. * 13 свеска 1.ШегаНзске$ Есћо доноси у прегледу српских листова међу осталим и овај одјељак: „Вриједна су пажње Питања о стању српске књижевности, што их је Јован Дучић извјесном Сроју српских књижевника упутио, и које је одговоре он у свом листу Зорн што излази у Мостару објелоданио. Цјелокупни резултат није много похвалан. Српска књижевност лежи, баш у новије вријеме, у рукама дилетаната, а то је појава, која се даје протумачити оним жалосним приликама, да скоро нико не може да живи од свог књижевног рада. Драма је сасвим престала. Лирика даје квантитативно много али ничег особитог, само новела засдужује већу пажњу; о каквој читалачкој публици не може бчти ријечи, а критика заражена политичким партизанством нити има какве вриједности нити каква утјецаја." — ОдгоЂОри на питања нашег уредништва у погледу нашег књижевног стања, који се низаху у појединим бројевима Зоре лањске и ове године, могли су заиста, а нарочито странцу, чинити се као најбољи извор и податцп за објективну оцјену цјелокупне нам лијепе књижевности. Кад би сва она субјективна, а често настрана мишљења у ОдгоЂорима била потпуно исправна, наша би књижевност била или изврсна или вриједности четврт луле дувана. Заиста у већини тих одговора одише неки песимизам и тешким уздахом указује се на прошлост. У нас је обичај чим се појави каква млађа снага или га дићи на пиједастал да је барабар са најбољим представницима златног доба наше књижевности или га у поређењу са тим најбољим представницима здробити до ништавила једног Бранка Секулића, названог Лептира. Али без упоређења код нас не иде. Нико неће да види да је наступило неко ново, друкчије, медиокритетско доба гдје не свијетле више велика сунца, него тек раскошне можда свјетиљке електричних ружа. А није то само у нас малих. Ни Руси, ни Французи, ни Нијемци не претендују више на старе великане, на Достојевског,

Гогоља, Гончарева, Ига, Дима, Гетеа, Шилера, Хајнеа и многе друге, само се ми јошдеремо: гдје нам је Његуш, Јакшић и други. Има још славних заостатака и у страним књижевностима, али они су заостатци прошлости а не дјеца садашњости. Таких заостатака имамо саразмјерно и ми. Ако је и наступила декаденција у нас, то она није једино наша болест, она се опажа у цијелој свјетској литератури. Зато мислимо да нам и наше рођене умне продукте ваља мјерити мјером новог метра а не мјером старога аршина, па нам онда неће све тако страшно, пусто, неутјешљиво изгледати. Гдје су ти млади драматичари свјетске књпжевности који са таким успјехом стичу себи гласа, гласа литерарне вриједности за доцнија покољења' Зар не видите да је сва она галама свјетских премијера опсјена тренутних успјеха, успјеси свега, само не чисто литерарне моћи. Гдје је та славна лирика данас која би се могла упоредити са лириком прошлих славних дана? Заго Нијемци не очајавају, они хвале своје млађе пјеснике који не одскачу ни у колико саразмјерно према нашој признатој млађој генерацији појета. Приповједачка књижевност се развија повољно, боље него икад. Лазаревића више немамо ал зато младо, бујно, радено коло приповједача даје лијепе гаранције за будућу новелу, причу и роман. Живи су још и Матавуљ, Јанко, Нушић а јављају се Ђипико, Станковић, Будисављевић и други. Толико за сада за неке приговоре у ОдгоЂорима и закључцима што се јављају и што би се могли јавити из тих Одговора. * Познати њемачки новелиста Павле Хајзе навршио је 2 марта седамдесету годину свога живота. Књижевника су поздравили његови поштоватељи а цјелокупна њемачка штампа у чланцима и Фељтонима, уз слике јубилара, приказала његове особине као писца и живот. Хајзе је познат и српској читалачкој публици у лијепим пријеводима Јована Грчића по српским часописима. Изишла је у 2 засебне књиге његових новела у Грчићевом пријетоду под насловом Где но лнмун ј>ађа. * Јосиф Ивановић, новинар, превађа од Чеде Мијатовића Ђурђа БранкоЂића на мађарски језик. Прва је књига готова а скорим ће и друга. Као што Бр. Коло јавља, преводилац ће предати овај пријевод Мађарској Научној Академији да га прегледа и изда.

САДРЖАЈ: М. Н. Наши модерни историчари. — Пјесништво: Милзта Јакшић: Јудинасмрт. — Приповијетке: Бранковински: После двобоја. — Кназ В. 0. Одоевскш: Бал, с руског превео В. М. Вепшк 'АграД: Отилија, превео Јован Протић. — Чланци : Паја Путник: Бој на Међашима, из ратничких успомена. — Раи1 Воиг^е!;: Посјета у ГетеоЂОЈ кућн, превео Ј. Дучић. — Јогзе? Вшег-Вепез: МаЂро Јокаи, превео Јов. Протић, приликом његове седамдесетпетогодишњице 7/19 фебруара 1900. — од Уредника: „ I ' АГд1оп". — Оцјене И прикази: Иво Ћипико: Са јадранских обала, оцјењује Сарадник. — Кроника: Српска. — СлОЂенска. — Страна. Претплату Зоре прима н>ена Администрација, затим Издавачка Књижарница Пахер и Кисића у Мостару, и сви њени повјереници. — Рукописи шаљу се Уредништву. — Поједина свеска стаје 80 хелера. — Прима трговачке и друге огласе, рачунајући од петитредка у једном ступцу и то: за једно оглашавање по 12 хелера, за три оглашавања по 8 хелера, а за вшпе од три пута, као и за огласе на читавој страни, знатно јефтиније. За сваки пут оглашавања урачунава се 60 хелера биљеговине.

ШТАМПА СЕ У ШТАМПАГСКО-УМЈЕТНИЧКОМ ЗАВОДУ, ИЗДАВАЧКБ КЊИЖАРНИЦЕ ПАХЕР И КИСИЂА У МОСТАРУ. 1900.