Zora

Стр. 210

3 0 Р А

Бр. VI.

То треба да је нежно, поетски; у ствари је то бесмислено: прича о једној лудој птици. Није боља ни Балада: како је у планини, у малој дупљи у борићу, самовала грлица, док јој није однекуда долетео бели голуб, и они свили себи заједничко гнездо. Тако мину четир лета млада века, Тад долеће дивљи јастреб из далека. Па однесе голубицу из тих страна, Голуб пада у вигове код душмана. Голубица плаче, не зна шта је с њиме, Од јастреба не сме рећи мило име. Голуб тужи, ломи крила, мира нема: „Збогом, драга, моја љубав смрт ми спрема." Пре свега, (као што смо, у своје време, приметили и Л. Костићу), у младом дрвећу нема дупља, — у боровом, мислимо, нема их ни матором. Исто тако није ни пар голубова од четири и више година млад; за јастреба, вероватно да јесте, само што он, кад би уловио голубицу, не би је водио својем гнезду, као да је извршио отмицу и преотео је голубу, — како изгледа по томе што она од њега не сме рећи мило име, — него би је рашчупао и прождр'о. И на послетку, откуд да голуб, који се ухватио у замке, жали на своју љубав, када то с њоме нема никакве везе? И како може голуб ломити крила? Може нам се одговорити да је то у Фигури речено, да се представи његово очајање. То и сами знамо. Али исто тако знамо и то да су Фигуре за то да себи што лакше и јасније представимо, а не за то да се мучимо како ћемо представити себи нешто што се не да представити. И зато је та Фигура бесмислена, као и цела песма. И, ако би се о овој рекло да је више као нека алегорија, онда би и о тој алегорији важило што смо рекли о оној фи-

гури: да је бесмислена; јер и алегорије морају имати своје логике, те да се њима може постићи што се њима хоће да постигне. Како је са смислом, тако је и са укусом у песмама М. Јакшића. У једној песми, Ноћ, читамо: Топло у ваздуху дах јој се разлева Да упали жудње нејасне и тамне, Да заљуља груди болом и милином Спомињућ' ми сласти среће узајамне: Да немах уздарја за дарове моје Што их њојзи дадох с радошћу и слепо Источивши младост, почупавши бисер, А с њим из корена све добро и лепо. Да оставимо на страну ону бесмислицу о почупаном бисеру, — има ли у овим стиховима каква год укуса ? Или на пр. у овима: Слети амо, не бој ми се, Твоја добра мајка спава, Па и чује л' шум у клети, Помислиће: одозгоре То анђео лети тајно Миром дворе да посети? М. Јакшић, изгледа, није дуго остао на томе да подражава Змају, — да ли зато што је наилазио на тешкоће у тражењу идеја, или што му се више допао Војислав, то нас се овде не тиче; довољно да је он после Змаја подражавао Војиславу, који му је остао главни углед у песми. Истина се у песмама његовим опажа и утицај Л. Костића; као на пр. у оним стиховима у песми Крчмарици: Еј, тешко сам луд у пићу —• Не наваљуј и не точи ■У тренутку искапићу, Место чаше — твоје очи. Али то је више местимице, свега у две-три прилике. Његови су прави учитељи Змај и Војислав. И пошто смо видели утицај Змајев, треба сад да покажемо и утицај Војислављев.