Zora

Бр. VI.

3 О Р А

Стр. 219

— Ви сте човјек, рекао је Наполеон Г етеу. А овај, причајући ту сцену Екерману, изразио се у истовјетним ријечима: — Наполеон, то је био човјек! Разна покољења о једном истом писцу врло различито суде. За своје сувременике Гете је на првом мјесту био отац Вертеров. Тај млади болник са својим фраком плаве разилкове боје са металним дугмадима, жутим чакширама, ципелама са пређицом, са примјерком Осиана који притиска на своје бурне груди, за дуго вријеме толико је хипнотисао читаоце да у цијелом дјелу Гетеовом изузев њега нису ништа друго видјели. Скоро сам поново читао лијепу пјесму Пушкинову Јечзђеније Оњегин , и зачудио ме је израз „гетеовска душа", који се односи на Владимира Ленскога, романтика који пати од терета живота. Како нам прави Гетеовац изгледа данас различан! Како нам гетизам изгледа сасвим друга доктрина! Гетизам, то је за нас учење које се јавља у самом животу Гетеовом, онаквом каквога га је испричао у својим Мемоарима. Гетеовац није више меланхолични и одвојени посматрач, на против, то је човјек који изнад свега воли дјелатност, али који хоће да је она умјерена и вођена размишљањем; то је човјек који је од свога живота начинио „хармоничну цјелину", који га је створио као умјетничко дјело, који га поправља, који га проширује, који хоће да остане приступачан свима новим струјама, који се труди да прије него ишта буде иптелигентан и схкатљш , који према изврсној формули Мориса Бареса, „саосјећа свуда гдје год опажа снагу која се губи." Гетизам, као морално правило, био је живо нападнут, и ја то добро знам. Шега су учинили одговорним за застрањености које су шљедбеници чинили. Указали су на њ као на отрован моралан извор, као на цинично прослављање себичности. До душе, Гете је са „олимпизмом" ишао подаље. Али сувоћа и неосјетљивост, у чему је дао неколико доказа

за осуду међу толиким добрим примјерима, нису уткане у његову доктрину. Човјек, по Гетеу, треба да буде приступачним свима човјечанским осјећајима. Вол је на првом мјесту човјечанска ствар, и Гете није никада мислио да му спори право. Још мање је био удаљен од сажаљења, па ма шта се о томе рекло. Трагичан усклик Фаустов Језа коју дуго нисам осјегио стреса ме Сваки ме јад човјечанства пече. морао је одговарати личном осјећају пишчевом, и то у више тренутака његова живота. Но Гете, — и у тој ствари претеча као и у толиким другим — спорио је сажаљењу ону крајњу важност коју су му неки хуманитарци давали. Он је зазирао од онога што се позније назвало „религија људскога страдања." Он је држао да сила и дјелатност морају одржати своје мјесто у моралном свијету упоредо са сажаљењем ; да сажаљење може да буде добротворно и потребно средство за поправљање, али да оно само собом није довољна друштвена опруга. „Дали Разу.и чини и производи све?" пита се Фауст. „Треба читати Сила ," наставља он. Најзад, закључује: „Не, осјећам како ми је синуло и са убјеђењем пишем Дјелатност." Та љубав према дјелатности јесте карактеристична црта Гетеова, и то се не може довољно истаћи. Он је њу волио толико колико и сам живот. Он је по нагону нагињао тамо гдје се она силно јављала. Живот, природа, дјелатност, били су за њега сталан предмет дивљења и проучавања. Старој девизи N11 аЛшГгагг он је на супрот ставио овај другачије плодан принцип: „Највише стање духа, то је чуђење." И због тога он је хтио све да зна, све да позна и све да искуси. Био је међу првима у умјетности, у науци, у поезији, у друштву, у уживањима, у јавним пословима. Код осредњих духова то би одвело до више или мање просвијећеног дилетантизма. Али геније Гетеов ванредно се прилагодио тој методи. Она је од њега начинила најсавршенији тип чо28 *