Zora
Стр. 222
3 0 Р А
Бр. VI.
часну повељу на којој је његово име било написано погрјешним правописом, али у којој је генију одата праведна хвала. Потомство је било строго према писцу Разбојпика. Оно није без ограничења примило пресуду Конвента. Изгледа да је идеал који је изражен у драмама Шилеровим промашио, бар у већини нада које је некада распаљивао. Дјело Шилерово остарило је. У истом размаку временадјело Ге-
теово је остало младо, добротворном и приљепчивом младошћу Шекспировом. Дуго још ми ћемо ићи да црпимо емоције и тражимо мнијења у оба Фауста и у Истини и Поезији. Јован Волфганг Гете био је одиста у маломе броју оних који, према једној славној изреци, „пободоше заставу човјечанства неколико корака у напријед у хаосу." Лозана. Јобан Скерлић.
0 чи — Зоћп Л „ би наш дух хранили, морамо се при читању управљати по истим оним правилима, по којима се управљамо при јелу да наше тијело нахранимо То значи, ми не смијемо једино ради уживања јести, нити једино ради уживања читати; али, и јело и књига добро спремљени, дају нам велико уживање... Будите увјерени, ово се упоређење на длаку слаже, једином том разликом, да су гријеси и врлине читања с једне стране у толико шкодљивији а с друге стране у толико излијечивији, у колико је душа скупоцјенија од тијела. Прекомјерно читање је гори гријех него прекомјерно јело; скрнава и блудна лектира то Је гнуснија навика него неумјерено једење. Епикурејство књига много је теже постићи него епикурејство јела; а напротив природно и здраво јело то је најукусније. Па као што се не смијемо управљати једино уживањем ни при јелу ни при читању, тако не смијемо ништа чинпти једино ради уживања, него једино ради цијељи. Морална противност између човјека и животиње је та, што се човјек по циљу а животиња по уживању управља. А све,
тању Кизкш што се више због уживања него због цијељи догађа, или ако се цијељ испусти из вида, то је — „незнабоштво". То је сасвим тачан смисао ријечи „незнабоштва" или „блуда", као што долазе у Библији кад год би се односиле на народе, а нарочито на оним мјестима, која се односе на велики и духовити Вавилон. А закон Божји који се односи на човјека ово је: кад год човјек буде при свом дјеловању имао какву цијељ пред очима, то јест, кад год буде дјелао као слуга Божји, то ће му и награда бити такова радост какву не би разумио ничији дух, и ничији је језик не би изговорити мбгао; тада би се она открила у души, већ према томе, у колико онај Свети Дух живота и спасења у нами дјејствује. А ако би се човјек у свом дјеловању мјесто цијељу уживањем дао руководити, то ће му казна бити мучење, каково ни један дух неће моћи разумјети и ни један језик изговорити ; и оно се открива од зла Духа који има моћ смрти. А ово је, ја вас увјеравам, за нас свакидање и свакочасно искуство које се понавља и не даје избјећи. Ј. 31.
т