Zora

43

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 339

— Овамо, драгони, овамо! Непријатељ, рачунећи, да ће се сваког тренутка појавити наша војска, обрте леђа и команданг поче први да бјега. Ђенерал их је сам гонио. Кад сам зауставио коња да очекам наше, окренем се и видим их на истом мјесту, гдје је непријатељ био мало час. •Али, кад смо се један пут већ скупили, није било начина да се ђенерал задржи и наравно пустимо се сви у гонење за Аустријанцима. Овога пута, ја наредим нашим тираљерима да извиде један споредан пут. Ми се задржимо, да нам се коњи издувају. Послије једног часа, чули смо пушкарање, које најави, да су наши у борби са Аустријанцима. Ђенерал ме посла да извидим ствар. Послије десет минута вратим се. — Шта се ради доље? — упитађенерал. — Ђенералу, непријатељ је тамо. Један од наших војника, који говори њемачки, рекао ми је: да треба да се повучемо и пређемо мост Клаузен, јер непријатељ рачуна да ће се на том мјесту наплатити с нама. — А, дакле он рачуна? Лијепо, идемо да видимо. Напријед драгони ! На челу наших педесет до шесет људи, ми опет јуришасмо. Дођемо и до чувеног моста. Могли су прећи по три коња напоредо; ограде није више било. Говорио сам ђенералу, да је непријетељ рачунао, како ће нас натјерати у бјегство. Ђенерал пређе мост, рачунајући да се Аустријанци неће смјети вратити за нама. Уђемо у главну улицу с нашим тираљерима и са 12 драгона, које је ђенерал послао као потпору. Били смо на сред улице, кад су наши тираљери и драгони отпочели да отступају, натјерани једним ескадроном непријатељске коњице. Страх је био велики. Он спопаде и драгоне који су били с нама и сви побјегоше сем оне дванајесторице.

Са овијех дванајест људи ми зауставимо непријатељски јуриш и вратимо се к мосту, но дотле се и драгони разбјегоше. Ја и ђенерал опет остасмо сами. Ђенерал извади сабљу и од сваког ударца његове сабље, падао је по један човјек, Ускоро сам се морао забавити својом личношћу, јер ме нападоше три аустриска коњаника. Једнога раним врхом сабље, другом одбијем чело, а трећи рани мене по рамену, ја се занесох и падох заједно с коњем у један шанац. Мој Аустријанац, не прекиде борбу, удари ме још неки пут сабљом и би ме убио, да не извукох лијевом руком револвер и опалих. Не знам у прво вријеме, да ли сам ранио коња или њега, али што знам то је: да се коњ пропе, скочи и пошље 20—-25 корака свали са себе коњаника. Пошто се нисам више бојао за своју кожз', морао сам се вратити ђенералу. Видио сам га на улазу моста, гдје се бори против цијелога ескадрона и како због мале ширине моста нису могли долазити фронтом више од 2—3, то их је сјекао сабљом, како би му се ко примакао. Био сам удивљен његовом храброшћу. Некад сам историју Хорација Коклеса сматрао као басну, а сад сам видио да се иста ствар дешава пред мојим очима. Покушам да се извучем испод коња и из шанца и почнем викати: —• Драгони, помозите ђенералу! ТТТто се тиче моје одбране, бијаше немогуће, јер ми десна рука бијаше ишчашена. На нашу срећу, други ађутант ђенералов, који се звао Ламберт, приспије у то доба саједним поткрјепљењем свјежих трупа. Он притече у помоћ ђенералу, који је дотле убио неколико, више њих ранио и почео већ да малаксава. Ђенерал је био три пута рањен; један пут у руку, други пут у бутину и трећи пут по глави. Пошљедни удар, пробио му је и гвоздени шљем, али и као прва два бијеху му