Zora

3 0 Р А

Стр. 23

дух нар. поезије!' А више је него очевидно да Бранкова поезија не продире дубље од осјећаја типског ђакеле, да она и најузвишеније идеје сужава према тјесноћи срца из кога потиче, да она све свлачи у сферу своје кратковидости — то није њена махна, то је карактеристична црта жутокљунства! Ја незнам гимназијалца који није пјевао у духу Путника на уранку и т. д. и колико знам тај дух је и отворио „врата нашега Парнаса" већини наших „поета", по оном правилуда ко нема духа том је све дух, што је налик на пару, маглу! Ја не узимам у обзир историјску улогу Бранкову, јер мислим да и он и они с којима и против којих се он борио нијесу достојни да праве историју, те јој не могу ни своје име дати, него историја њих прави да преко њих пријеђе свомвишем смјеру. Није он врхунац, него један приземни ступањ љествица наше књижевности, којима на врху стоји Његош, Лаза Костић и читаво коло ових истрајних проповједника у нас, који роне у душу народну! Док у Мађара Петефи и Арањ толико проничу у душу народа свог да му створе поезију које није имао, ми суштину нацијонализма нашег сабисмо у Бранково Коло. Не осуђујемо прошлост, ми хоћемо да је разумијемо, познамо. Ми се не можемо задовољити критичаревим мјерилом, по којем је у Бранку све друго вриједно дивљења, само не оно наслањање његово у доцнијим годинама на Бајрона. Можда је баш то наслањање карактеристично, можда нам та сјенка више расвјетљава него оно што мислимо да је свјетлост. Није ли то оно тражење у унутрашњости својој, у дубини човјечје душе своје чврсте подлоге за непоуздане фантазмагорије ? Јер на крају крајева оно само има вриједности за људе, што је потекло из пуног срца, честите људске душе. 2 Све што је једно-

1 Види Свет. Ст. Симић увод и примједбе уз Бранкове пјесме! и т. д.

2 Што не носи на себи печат моралне збиље, што не потјече тако рећи из етичкога бића човје-

страно, па нека се и пола вијека одржи у животу, ефемерног је значаја. Можда је тешко признати једностраност оном правцу, који је, чини се, толиког успјеха имао у нашој литератури. Рецимо : тако је морало бити, крива је наша једностраност и јамачно би куд и камо боље било да се врењу оном створило обилнијег простора. Али раскинимо једанпут с тим недостојним позивањем на успјех. Управо је смијешно то вјечито цитирање е, па дотле, а куда ћеш више?! Према успјеху ми смо као пред судом историје. Ја знам да се на све то може одговорити: Да није било Бранка не би било ни Лазаревића, ни Сремца, ни Матавуља! Али таком се аргументацијом може све доказати, све направити оним што је ком управо воља. Да није Војислав шетао на Олимп, не би Митровић бјегао у Шпанију! И тако даље. Али у мјесто таке аргументације, ваљапоказати свезу између Бранка, Лазаревића, Сремца; Војислава и Митровића. Биће је свакојако, као што има свезе између Бернса и Бајрона, Напз-Засћв-а и Гета! Али што је Вајрон, Бајрон није заслуга Бернсова; што је Сремац Сремац није заслуга Бранкова и т. д. Има ту других, дубљих разлога друштвених и нарочито субјективних. Јер на крају крајева умјетност је пролазна; а што је вјечито бар за наше земаљске мозгове, то је човјек са жељама и страстима, мислима и мукама својим од Гета, па на ниже до људождерских изданака — та љествица је вјечита, јер се по њој пење живот свакога од нас више или ниже! Потенцирајте љубав, најдубље људско осјећање, до највишег ступња: — жртвовање себе за љубљени створ! Потенцирајте вољу, основни тон свега живота, до највишег ступња — Наполеон поко-

кова, из врела из којег и' религија извире — то не може бити ни дијепо. То је видио и Шилер (Впе& ивег сЦе авШебасће Егаећип^ и иначе) а енглески естетик МаНћетт АгпоИ (Еввауз оп сгШскт) према томе правилу процјењује 8ће1Геу-а, Вугоп-а, Аш1е1-а, Толстоја!