Zvezda

БРОЈ 4.

3 В Е

з Д А

СТР. 29

невидљивом конгаићу, зовнуо би је, у очајању, помућеиим гласом, гласом којим је ваљда Снаситељ зовнуо Лазара: — Мајко, мајко! Она је живела још. Узели би се за руке. Пијетро јој говораше полугласно, као разнежено и размажено дете, велећи јој, да је воли, да је обожава, д» је она његова добра, једина, драга и мила ма,јка. Она га је слушала, и као да је тај мили глас оживљаваше, боље је дисала, рука јој није више горела, толико, на челу се внпге не осипаше онај ледеии зној. Али кад, на крају синовљих речи, излажаше оно невино, али кобно захтевање; кад се на синовље усне враћаше оно уздрхтало али упорно, кажи ми, кад се у његовом говору опажаше та ватрена радозналост, она се преврташе па својим узглављима, затвараше очиг, окреташе главу, као да бира место да умре на миру, Кад год би он, у сленилу. у очајању, подстицан себичним или којим другим нагоном понављао то кажи ми, кажи ми — болан јаук, отео би се из тих истрошених груди, јаук очајне самртнице. Син бн ућутао, убијен, уништен. И читавих десет дана, између те мајке и тога сина што се обожаваху, измсђу те мајке што није хтела умрети из љубави и тога сииа што јој пије дао умрети из љубави, вођена је нема и страховита борба. Тајна је била велика, моћна, дивља по њих, тајна, која је доводила тог сина да мајци не да мира на самртном часу. Беше то ужасна борба, у којој је човечја душа показивала сву своју сласт и сву своју ругобу, у којој је љубав била егоизам, а егоизам љубав. * Танки нламичак свећице горео је у болесничкој соби. С улице допираху кроз ноћни вазд_ух звуци оргуља, на које неко свираше мазурку. У соби је дисала смрт. Болесница отвори очи. — Што си угасио свећу, Пијетро? — Боже! не види више свећу! умире ми дакле, помисли он. А за тим, клечећи крај постеље, изгубљен у огромном болу свог живота, збуњен самоћом у коју улазаше, вичући, чунајући косу, јецзјући, изговори питање које се никад није усуђвваода изговори: — 0 мајко лепа, кажи ми! 0 добра, мила мајко, кажи ми! Само ћу тебе волсти, само ћеш ми тибити драга, кажи ми! Тако ти твог сина, кажи ми! Ако ме још волиш, кажи ми! Мајко, мајко, кажи ми име мог оца. Она га иогледа прозрачним очима и отвори уста да удахне ваздуха: — Не, — рече збуњеним и загушеним самртничким гласом. За тим окрену главу, три пут дирљиво јекну, уздрхталим прстима додирпу покривач, снажно зевну и умре. о талиЈанеког МИХ. ДОБРИЋ. ■$<$$$>!§> <ЛЕПА НЕИТА^ЕРА мисирска приповетка (НАСТАВАК) (4) Неитакера погледа с ноносом и презрењем у његово наборано лице, на ком се огледало ненгго чудно, страшно

и паклено, Осети да тај човек има неки опаспу намеру у себи и да јој нрети нечим, и баш услед те еиасности осети како јој долази нека нова снага. — Ко велн то, запита га, — Ја, одговори Усури својим танким гласом, и одмах додаде : и видићеш с колико разлога. Усури застаде јер је опазио како оиа запето чека његове речи, па полако настави дал.е отезати: Ти мислиш, ја не знам шта си ти радила? Вараш се, сваки твој корак ми је познат. Ти тражихп и рада би да пронађеш убицу? — Ко је? викну Нситакера. Помирила се с том мишљу да неће злочинца никад наћи, сад јој би уједно јасно да говори с човеком, који је посвећен у ту ствар, и осети изванредну жељу да га дозна. Усури ју је мотрио па продужи. А његове лагано изговорене речи су носиле на себи много важности. — Чини ми се и ако не бих могао изрећи, али бар појмим каква је то снага, којом мамиш људе себи. У осталом, — нсћу ти одговорити. Ти хоћеш да умреш, па на што ти то? — Али ја га морам осветиги, узвикну краљица и клече предУсуромпа молећивим гласом започе га блажити: Реци га, који је, тако ти Бога... — Мани се клетве, остави то глупавим народима. Видиш, знао сам ја шта теби треба на одмах да добијеш вољу за живот и за све. Неитакера га прекиде у говору, обгрли му колена, иа га стаде наново молити. А Усуру ово изненади. Неитакера га је задивила својом тугом, а сада изнеиадила својим величанством, и у свему томе сама страст и то тако примамљива, силна и топла... он мораде да затвори очи данастави свој говор. •— А шта ће ти то све, рече јој, кад, и да га дознаш, не би имала снаге да му се осветиш, ту си онет сама ти преслаба. Ако хоћеш да се светиш. онда долазимо на моје пређашње речи: узми... — 0, за освету — ту сам ја сама доста јака, за то не само не тражим, него нећу, разумеј: нећу туђе номоћи! И оиа му поново обви пуне руке око колена и погледа га оним својим црним оком пуним одушевљења и заноса, и још јаче га раздражи. — Али баш и да ти га именујем, по тебе би саму било горе. Нећеш да будеш Аменијева жена милом, добро, бићеш силом, разумеј ти мене сада,: мораш бити силом. Неитакера се подиже и загледа се у Усуру, жељна да га провиди. Нека нејасна мисао је обузимала, обузе је нека гроза... — Хоћеш да га знаш? Добро, дакле. Убица сам — ја главом ! * — Ти... ти си га убио? Неитакера застаде. Обузе је бес и не даде јој да говори. — Да, и сада када то знаш, сада те не"молим више, него те лозивам да будеш оно што ја хоћу. па ако ти је истинита та твоја љубав, онда ти чак и заповедам!.. Ха, ха, ха, поче Неитакера да се силно и кроз сузе смеје, а смех тај је наговештавао да се примичу тренутци кад човека оетави разум и свест, те ради, не оно што би хтео или требао да ради, него што хоће случај. — Чекај само, остави смех за после, још нисмо мн готови, иоче Усури опет и оштро је мотрио краљицу. А Неитакера се уједаред уозбиљи, нојми да Усури није рекао