Zvezda

БРОЈ 18

3 В Е 3 Д А

СТР. 99

дела она божанственост детнњства на коју ни поветарац живота није никад пирнуо. —- Ала ће то бити девојчура! ■— вели Стојадин. — Дао би Бог! — уздише бојажљиво Христина. — Па кућаница! Погледај ти само њен вез, па њен шав! Па кад ми зготови ручак! Баш ћу гдедати да је дам за каквог богослова ! -— Ала и ти !... — А што? Зар ти мислиш да је рђако бити попадија? Па ти још не знаш шта је сербезан хлеб. — А шта је теби махне ? — Е, моја Христина, ја бих волео, и ту ли си душо! Али видиш ти овај мој занат.... Прошло је занатлијско! Вигае се нико на нас не окреће. Дођоше справе и „машине", па нас оставише без хлеба. Нема, нема, друго моја, него треба поћи за временом. Данас ти је најбоље бити поп. РБихово се, брате, још није излизало. Метне онај епетрахиљ на врат, очита један лист па — динар! Само нека је добар човек нека уме лепо с људима, па — лези хлебе, да те једем! — Та оно... тако је. — Тако је, тако и никако друкше; послушај ти мене, ја иознајем ово све! Све је друго трице! Де је дадехн за чиновника, њега часком напоље из службе. А после, чиновнику треба пара. А где су нама паре? Да је дадеш за занатлију. Занати стали. Срамота би било да их ја под старост храним. Да је дам за учитеља. Њега ти, брате, витлају свуд. Учитељска ти је кућа постала циганска черга... Зар није тако? — Тако је. — Нема ти ништа над нопом. Он где је — ту је! Мало читај, мало ради, па тек погледаш: а оно се спечалило мало крова над главом. Шта ја њих знам, убита сиротиња, па кад ее запопише, они газде! Ено ти поп Ивана, па поп Гојка, па пуно, пуно њих!... А она је добра, па вредна, У дугу дану ради, не стаје — права кртица! Она ће имати своју кућу, ја ти кажем, само ако ме послуша! И тако с дана у дан говорећи, он Христини напуни главу да ће им кћи бити попадија, и Христина вечито везиваше удају Павину за неку добру парохију, малену кућицу и двориште нуно пилића ж малих јагањаца... Они су сањали своје снове не говорећи детету ништа о том; а дете је расло, као врба из воде, док јој једног дана не морадоше заменити кратку сукњицу дугачком сукњом. И било је крајње време, јер и она поче осећати неки стид са своје кратке сукњице, због оних погледа који некако гладно гледаху у њене пуначке ножице. (Наставиће се).

ГДЕ СЕ ЛЕШПЕ ШИСЛИ РООГЕ ? А. Подољински.

Из двора ее звуди чу.ју, Тамо раскош, блесак, сјај. Ту се разпи снови снују Говор, шала, смех и бај. А нламичак моје свеке Једва еја кроз ноћнн мрак, И месец се небом шеће Поздравл.а ме небом зрак. Где се леише мисли роје 1 Где ј' слободан душе дих 1 Да л' где шумни двори стоје, Ил' мој где је станак тих ' —

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. ЉЕЈКИНА (наставак) VIII Овде, у Ници, и околним градовима по обали, чудо што многи Руси живе! рече „канетан," Васиљевић и свечано растресе своје бакенбарте. — Понеки аристократи и богаташи имају овде и своје виле. Неки нроведе ту целу зиму, а неки долазе у јануару. — Виле? рече Коњурин сав пренеражен. — А што ће им овде виле?.. — Иване Кондратијевићу, рече ГлаФира повукавши га за капут, — не срамоти се. Вила је кућа, летњак! — Летњак! Т®у! А ја слушам па мислим: „ког ће им врага виле?" А мислио сам о гвозденим вилама. — Ха-ха -ха! насмеја се „канетан" Васиљевић. — Ту анегдоту ваља нашем гувернеру испричати, а он ће већ умети казати гроа>у, како сте ви о вилама место о летњаку мисдили. Коњурин се нађе увређен. — Од куда бих ја могао знати како се овде мисли, кад не знам ни речи Француски... Ја мислим виле су виле. — Е, мој драгане, па ни ја ти се не могу хвалити Франнуским... тек знам тако по неку реч за јело... Али опет, одмах сам знао шта је то вила, — уплете се Николај Ивановић. — Тхе, а ја нисам знао, нити сам дужан знати. А ви извол'те како сте научили: доставите то вашему гро®у. Много ме се тиче тај ваш гро®! Њега је можда десет учитеља на разне начине учило; а ја, хвала Богу, нигде се нисам ни учио, до у моме селу, у Пошехоњском срезу, где ми је једна уседелица азбуку ноказивала... И ви још нешто говорите... Пљујем ја на тога вашега гроФа!... — Иване Кондратијевићу, махните се... Та то је само шала. С вама се образован човек шали, а ви одмах у кавгу, — тешила га је Гла®ира Семјоновна. — Пардон, ако сам вас увредио, али верујте, смешно ми је! рече „капетан" Васиљевић, ударајући Коњурина по рамену. — Виле! Ха-ха-ха!...