Zvezda

С тр . 144 3 В Е

међу људима, укратко, како је женско питање већ дошло на дневни ред, и како — према свима изгледима — оно није далеко ни од времена, када ће и Дунав и Саву пребродити, те и нама у походе доћи; с друге стране, како није било могућности да се наша публика упозна са самом том пажње достојном и пуном интереса књигом, које је ово само реферат, то смо сматрали, држећи се утилитарног правила да је „боље ишта него ништа," да неће бити на одмет и без икаквог интереса да дамо прилике нашем свету, а поглавито женском, да се с том књигом и драгоценим мислима, које она садржи, упозна бар преко овог прилично опширног, али и потпуног и озбиљно написацог реферата. Радоваћемо се ако српске домаћице, и оне које се спремају за то, буду могле одавде извући и задржати за себе какве поуке, и пробрати оне савете, који буду били за њих, а које смо им ми и желели и имали у виду преводећи ово. Тиме ће оне створити себи метод у раду и усавршавању свом у интелектуалном погледу, допринети да стеку себи правилније гледиште на свој положај, дужност, позив и улогу у породици и у друштву, и напослетку — што не треба занемарити — спремити себе за борбу, коју нам беспослени и размажени Запад може изазвати у нашој сопственој кући. * * :С. Немачка је до данас, међу свима европским државама, била најупорнија према појединим захтевима жена, најмање расположена, да задовољи њихову жељу да буду признане на свеучилишта на јавну ногу са људима. Опште је мишљење, да су Французи веома практични, па ипак француски факултет књижевности указао је још одавна гостопримство женама, и признао им право полагања испита, како факултетских тако и професорских. Правни факултет је у брзо следовао том примеру ; једна Румунка, г-ђица Белсеско, и једна Францускиња, г-ђица Шовен, беху промовиране за докторесе. Од 1888. год., у пркос свем одугшрању ученика и професора, ученицама медецине дозвољено је вршење интернатске службе по болницама париским. То се исто практикује готово свуда. У Шведској, Норвешкој, Данској, Белгији, Швајцарској, Русији, у ИталиЈИ као и у Сједињеним Сев. Америчким Државама, медецинскапракса је отворена женама. Већина немачких свеучилишта су им до сад затварала своЈа врата, или у најбољем случаЈу отварала им тако рећи само вратанца, напомињући им при том, да та дозвола не значи какво право, већ да их примају по чисто) толеранцији. Жена може посећивати и слушати предавања на берлинском свеучилишту само ако је добила дозволу за то од тамошњег министра просвете и од професора чија предавања жели пратити, и још се та милост првенствено чини странкињама; шта више, оне се морају одрећи уписивања и добијања ма каквих диплома. ^ Јени, с тим је још горе: четири владе, од којих то свеучилиште зависи, не дозвољавају им присуство у слушаоницама чак ни као обичним, простим слушаоцима, и истерују их без икаквог милосрђа. Немачка се опире, али судећи по извесним знацима, дозвољено нам је веровати, да се у том положају неће

3 Д А Б рој 18

још дуго одржати, да почиње и она да омекшава. Жене ће још једанпут више доказати, да оне збиља хоће оно што хоће, и да то, што оне хоће, Бог хоће. У новембру месецу 1895. год., донео је један берлински лист како су: професор Ерих Шмит, и славни историк, сад већ покојни г. од Трајчке, сасвим немилосрдно истерали неколико дама, које су биле себи дозволиле приступ на њихова предавања; и да је, приступајући извршењу тога, г. од Трајчке добацио чак и неколико погрдних и увредљивих речи. Нашло се доцније, да је та вест неистинита или тек у пола истинита. Тај догађај одлучи једног новинара, г. Артура Киршхофа, да прикупи мишљења од више од стотине најчувенијих немачких професора односно питања о признању права женама на свеучилиштне студије. Он је прикупио њихова мишљења у једну ове године штампану књигу, која заслужује да се прочита. Прелиставајући ту збирку, констатује се одмах, да чистих непомирљиваца решених да ништа не уступе женама, да одбију без икаквих обзира и церемоније сваки њихов покушај, има врло мало. Видим тек по гдекојег, који чисто на чисто одбија сваки покушај за измирење. На челу таквих стоји поштовања достојни професор филологије на гетиншком свеучилишту, г. Фердинанд Вистенфелд, који се овако изражава: „Скоро ћу напунити своју 88 годину живота, и морам да позајмљујем помоћ туђе руке, да бих вам могао писати. Нека вам буде довољно да знате то, да сам одсудно противан признању ма каквог права женама на академске науке и на сваки рад, који изискује извесну научну спрему!" У осамдесет осмој години, дозвољено је имати тако мало укуса за нов&не, и жене ће опростити овом лаконском и пргавом филологу за његову пресуду без апелате, коју се чак није потрудио ни да разлозима поткрепи. Но оне ће у толико више осудити једног професора права у Берлину, г. Гјерке-а, чији закључак овако гласи: „Ми живимо у временима озбиљним. Немачки народ има пречег посла него да се одаје авантуристичким експериментима о науци жена. Једна једина ствар нас се тиче, а то је да наши људи буду људи. То је увек био један знак опадања, кад год се људи, оскудевајући сами у мушкости и енергији, налажаху приморани да је траже у женама." Немце и Немице, у исти мах г. Гјерке је натркачио цео свет на леђа. Ако су заклети непријатељи „акедемске жене," као што је у Немачкој називају, малобројни, она при свем том нема ни бог зна колико много топлих и одушевљених бранилаца. Неколицина покушавају да се убеде, да би признање жена било корисно по рад и науку, да би жар њиховога труда разбудио и подстако успаване умове, изазвао надметање младића, и да ништа не би могло пре натерати ученика да ради него кад види какву ученицу у раду. Други, многобројнији, боје се да ученица не буде за ученика само један опасан конкуренат, ако је лепа; они држе, да лице лепе девојке је књига, која од свију књих^а највише привлачи а најмање поуке даје. У кратко, професори, које је г. Киршхоф консултирао, су, бар већином, људи попустљиви, који мисле да има бујица које није вајде враћати уз брдо — натраг, да онај који не мисли да се дави најпаметније чини пу-