Zvezda

Број 27

3 В Е 3 Д А

Стр. 215

— Не знам. Ја сам увек видела лепе стране, а никако ружне. — Је ли се претварао? — Не верујем. Па, ако се претварао, и то је био доказ колико је његова душа била испуњена љубављу. Магдалена,. Магдалена, тај човек немађаше ни један чин, ни једну мисао, која не би полазила од љубави и враћала се к љубави. У љубави је могао бити зао као какав злочинац и изгледати невин као какво дете; у љубави је могао бити прекомерно добар, али је могао доћи и до злочина. — Ох, Беатриче, колико си га љубила! — Колико, колико! — Ниси га изневерила? — Ја ? Ја ? Зар ме можеш питати тако што ? — А он, је ли он тебе изневерио? — Никада, никада. — Јеси Ли поуздана? — Поуздана. — Ко ти је то казао ? — Нико: знам. Никад ме није изневерио. — Која женска може бити поуздана? — Ја— Па ипак.... ниси га имала увек пред очима.... били сте удаљени... — Шта то мари! — ....он је сретао друге жене.... одсуство... време.... — Никад, Магдалена, никад. Тај човек био је мој, за све време док се љубљасмо, у потпуној складности, без и сенке неверства. — Да ли је био хладан? — Не, Магдалена. — Је ли омаловажавао жене? — Ни по што; поштовао их је и сажаљевао. — Је ли их избегавао, можда? — Боже сачувај; волео је бити у њихном друштву и непрестано их је окружавао деликатним поштовањем. — Али за што те није изневерио? — За то што је био веран. — Апсолутна или релативна верност је немогућна, Беатриче. — Можда, али ја сам је нашла. — Колико година верности? — Пет или шест. — То ми се чини као нека бајка. — Чини ти се, али је цела истина. — Никад ти, зар, није био досадан тај узвишени љубавник. — ЈБубих га. Није ми био одвратан. — Па ипак... природа човечја је тако немирна.... како то да једно другом не постанете досадни? — Нисам имала кад, Магдалена. — А за што? — За то што се та љубав свршила, — рече Беатриче Албано веома тужним гласом. — Ах! истина; свршила се. Та чудна љубав, што

беше створена од тајног обожавања, дубоког поштовања, тихих жртава, та ватрена и верна љубав, свршила се. — Свршила се, — и Беатриче Албано покри руком очи, да би скрила своју бледоћу, своје узбуђење. Магдалена Херц је погледа. Она је била добра срца и волела је своју тако озбиљну и тако нежну пријатељицу. Није се усуђивала да одмах прекине ту узрујаност. Узе јој руку и стаде је миловати. — Кажи ми како се свршила, мила моја. Беатриче Албано је немо гледаше. — Врло болно, је ли? Таква силна ЈБубав, таква јединетвена љубав... мора бити да си много претрпела? — Страховито много. —- И ниси се утешила? — Нећу се утешити никада, •— рече Беатриче жалостивно. — За што не плачеш малко? То би ти учинило врло добро. — Плакала сам, у потаји, кришом, толико пута; али сузе ме не излечише. — Кажи ми, кажи ми како се свршила, — рече умилно Магдалена Херц, мислећи да ће чути да ју је оставио. Беатриче скупи снагу да говори; за тим рече: — Он је умро. — Шта, умро? — узвикну Магдалена. — Да, — рече Беатриче, очајно ломећи руке. — Доцније... пошто је љубави био крај?... — Не, умро је у пуној љубави, умро у бујности и у ватри страсти, умро кад је сан био постао стварност и кад се стварност чинила привиђење, отргнут од љубави! — Ох, сиромах, сиромах! — Звао се Лујђи Карачиоло, — јецаше несрећна љубавница. — Је ли му било жао умрети? — Не; у почетку је изгледао да се мучи; за тим се разведрио. Говорио је да умире добро, без икаквих обмана. Обожавао ме је, благссиљао ме је, са самртничке постеље. Како је после постао леп, Махдалена... И још дуго и дуго илакала је Беатриче Албано над том тако живахном и бурном успоменом у свом срцу. Магдалена Херц јој, ћутећи, брисаше сузе. На послетку сузе пресахнуше; али болећива жена остаде непомична, и скрштених руку преко колена гледаше у празнину. — Он је био и сувише потпун да живи и да љуби; морао је да умре, — рече Магдалена Херц, као да говори самој себи. Беатриче је немо гледаше. — А љубав је ствар непотпуна! — додаде Магдалена. — Непотпуна и бедна. Човек вреди више но осећај. Беатриче Албано повлади главом. С ТАЛИЈАНСКОГ }/(их. О.обрић.