Zvezda

ВРОЈ 32

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 13 ДЕКЕМ5РА 1898

ГОД. II

ИЗЛАЗИ уШорником, чешбршком и недељом ЦЕН А: за 1 глесехх, 1 динар шш: 1 зсрзгиа

Претплату примају све поште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ Ј1ИСТ

Претплагу треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Нетглаћена ппема не примају ес Рукописи не враћају се. УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9

П.О ГХГ 5 .

Уредник: Јанко јУ(. Јјеселиновић

ГВ^ОЈ" 10 ПР. ^д;. 3 !=2 СЗ С=3 С=г г=3 1 " ' ' 1Т—М ч— 1г--!|—;

НА ПОЧИНКУ

Заотанимо овдје у хладу тополе, У чије ое гране гуота павит пружа, Куд ое бршљан пење уз литице голе И гдје спава емрчак и етолиета рузка; Нећ.е л' из дубине, гдје врела жуборе, Долетјети нагло гороки вјетри-ћ. који, Од љубави жарке орце ми изгоре И плануше уене од пољуба твоји'! Нека овдје буде прво наше вече Док мир гором пане из евјетлог етира, Најмилија ноћ.ца нек мирно протече Врх узглавља наших, врх љубави мира, Као поврх храма, што ее чини души Оетрвом епокојотва на валима јада; Гдјено, оветим миром док се тамјан пуши По олтару вјере зрак оунчани пада.

Мостар, јуна, 1898. г.

Јоб. ј/Ј. 0 .учић.

ЗАМЕНА ПРИЧА ИЗ СРПСКОГ ЖИВОТА Радоје М. Домановић. ■ (свршетак). Борба започета. Једнога дана, баш некако пред Божић, пуче глас по селу, да је наша војска побеђена и да су многи војници изгинули. Плач и кукњава настаде; многе су и живе оплакали м ожалили. Код Милутина у кући беше неколпко сељака, кад такав глас донесе из града момак, што бејаше отишао, да купује неке потребне ствари за кућу. Мајка зацвиле за синовима; сељаци оборише главе, и сваки се даде у бригу, шта је са његовим рођаком, сином или својтом; Милутин се намршти, а очи му засијаше чудним жаром, и цело лице доби израз страшне освете.

Настаде извесно време тајац. Само пламен пуцкара, а ветар на пољу звижди. — Јаој, тужној мајци до Бога! — изговори загушено кроз плач жена Милутинова, не могући одолети болу срца. — Одоше деца, те их поклаше и потукоше. Ах, да ми одосмо, тада би видели непријатељи шта су Срби.... 0, скотови погани, лако је децу победити — Ту застаде, па јачим гласом додаде погледав навише: -— Даће Бог, да семикренемо! Милутин је изговорио ове речијаким, устрепталим гласом. Усне му дрктаху од узбуђења; уз образе удари пламен племенита гнева и сујете, а очи севаху страшним жаром освете, мржње и бола. У изразу његова лица огледаху се сва та осећања, што их из душе покрете понос народни и љубав према деци. И ако му већ беше прошло педесет година, ипак не клону духом, при помисли, да су му синови изгинули. Он се сећао своје младости, снаге и храбрости. Нехотично је појам о Србину везивао за младост своју, па то исто жељаше, и несвесно, пренети и на синове. При помисли, да је српска војска иобеђена, да су му синови побеђени, осећаше као да је он лично осрамоћен и иобеђен. Крв му ускипе у жилама, а сва снага младићска као да се обнови у њему. Осети се исто тако свеж и крепак, као кад је у младости нагонио коња, да прескаче, под њим, столове на свадби. Зажеле, да су му непријатељи близу, па да одмах опреми Брњаша, узме оружје, и јурне у најгушће редове; да се сит накоље »паса«. и да им покаже ко су Срби, ко је отац побеђене деце. — Раниш га, негујеш га, па га пошљеш, да га кољу по беломе свету!... Јаох, тужној мајци!... набраја очајно жена Милутинова, грувајући се у прса. — Не кукај! —- викну Милутин љутито, јер га то трже из осветничких мисли, па му чис.то изгледаше, како ће плач и кукњава све његове планове покварити. .. — Само срцекука!... Одговори му жена можда први пут у животу. — Мајка је то!... прошапута неко од сељака. По том сви ућуташе. Тишина чудно утиче на душу. Милутин крадом погледа жену немим, укоченим погледом. Као да за часак осећање родитељско надвлада све ос-