Zvezda

БРОЈ 5

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 10 ЈАНУАРА 1899

ГОД. III

ИЗЛАЗИ ушорником, чешбртком и недељом ЦЕН А: за 3. хлесец 1 динар иш X 2срз7"н:а-

Претплату примају све поште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ Ј1ИСТ

Претплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплакеиа ппема не примају ее —Ф 1 Рукописи не враћају ое. — ЖУРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9

10 ххр. ^гц.

Уредник: Јанко ЈУГ. Јјеселинобић

з_о П1Е?. Д.

ШЛАДОШ МОМЕ ИРИЈШМ <У НАПИСНУ КЊИЖИЦУ) НЗ&

Два ветрила над човеком Шири мсћно евоју влаот, У животу овуд га прате Име им је: ум и сшрасш. Да развију ума даре Гони људе славе страот; Ал' их опет с пута води У пучину сшрасшна еласт. Шта је онде добродетељ, Где е презире чувства сплет ? Ал' је чувство бујни виор, Кад не влада ума свет. Желиш лепо, друже, име Љуби оби овај дар; Тек је онде права цена, Где се такав цени пар. Нек' ти равум к'о евог друга Увек прати чуветва етрает; Срам је друже, кад ум тежи Страетма тела еам под власт. Ј. С. ЈГопобић.

КОВАЧ -СЛИКА ИЗ ДРУШТВАМој сусед, Петровић, врло је пргав човек и страшно виче на своје. Он је толико страшан и за своју жену и за своју децу, да кад се наљути, не сме ни једно од њих да писне. По неки пут чујем и плач деце, која не могу да одоле ударцима I његовим. Толико по неки пут виче, да морам да затворим прозор, и долазим дотле већ у очајању, што немам мира за рад, да откажем стан својој газдарици. Али само њена доброта и велика чистоћа задржавају ме од тога. И ма да сам већ неколико

пута и њему лично говорио, и преоацивао, он и покрај свог уверавања да неће више то чинити, ето опет удара у своју стару песму? — Ах, проклети ковачу! толико сам пута узвикнуо затварајући прозор од своје собе. У то доба баш некако добијем депешу од свог зета, да ми је сестра болесна и да одмах њима дођем. Спремио сам нецдто ствари и одем. Пробавио сам читаве две недеље крај болеснице, и пошто сам видео да оздравља и да нема више опасности, вратим се натраг. 0, како сам уживао за то неколико дана слатки мир у паланци! Још на путу у престоницу, ја сам се ужасавао помишљајући, да ћу опет морати да слушам несносну вику ковачеву, која ће ми још теже пасти после ово неколико мирно проведених дана. Дошао сам доцкан кући и како сам био јако уморан од путовања, то одмах легох. ГЈробудио сам се доста рано. Отворих прозор и свеж јутарњи ваздух јунскога дана уђе у собу. Сунце се већ беше родило, а мирис расцветале липе и бујнога цвећа допре до мене из баште, која је била одмах до мога прозора. Ох, како дивно јутро! Не чујем још ни један глас, нити какав шум. По неки пут тек пролети поред прозора врабац или се чује цвркутање какве тичице, која се скрила од мога погледа у липином лишћу. Па од једном се сетим, да ћу ускоро чути рапави, громки глас ковачев и сав задрхтах од тога. Та морам ли баш да триим то, морам ли баш да слушам свакогајутра ту досадну вику; и тврдо се реших да још тога дана, и покрај све доброте и љубазности своје газдарице, потражим други стан. Стајао сам поред прозора неко време, па за тим седох за с.то и разгледао сам своја предавања. Дан иђаше све напред и дође време мога поласка у птколу а ја још не чух глас ковачек. То ме беше тако изненадило, да запитах своју газдарицу, да ли је мој сусед код куће. — Да, рече ми газдарица. Јадан човек! Једнако плаче. — Плаче! узвикнух. Зашто? — Ви и не знате то? Жена му је опасно болесна; добила је запаљење плућа. — Је ли звао лекара?