Zvezda

Б рој 10

3 В Е

3 Д А

Стр. 79

га, па врти при том главом. Прегледај га још једном, па опет врти главом. А ако при том промрмљаш као нехотице кроз зубе: „не могу да појмим", онда ти је успех сигуран. — Врло је згодно и следеће средство: Питај, шта је колега прегшсао, па онда узми редепте, као да их студираш. Ма при чему тргни се, и учини се као да си с неба пао. Болесник ће те одмах запитати, да ли у рецепту нема што рђаво? А ти онда: „Ништа, ништа. Доза је нешто јача, но што треба да буде, али ви сте сигурно тада били у таквом стању, да је мој колега морао употребити јаче средство." После овога паиијент ће знати двоје: Прво да га његов пређашњи лекар у мал' није отровао, а друго да сити врло поштен човек, који свог колегу и онда штити, кад је овај учинио велику погрешку. — Или: Гледај укоченим погледом у рецепт па онда уједанпут изненада запитај болесника: „Па је ли вам ово помогло?" Разуме се да му није помогло, јер зашто је онда дошао теби; али ово глупо питање има своју добру страну. Оно обраћа пажњу болесникову на то, да је твој иретходник био велики магарац. Веома је корисно, да при прегледању болесника нађеш ма какву бубуљицу, којој пређашњи лекар није обраћао никакву пажњу. Посматрај исту врло брижљиво, чуди се како то, да колега X. то није приметио, мувај се око исте све дотле док се болесник не увери, да цела његова боЈвка долази од те бубуљице, и док се љутито не запита зашто то да и Д-р X. не примети? Ако је један од твојих колега заиста ставио погрешну „диагнозу", онда то несмеш ни по коју цену да пропустиш; причај то, где год стигнеш, и гледај ако је могуће да то и трећи лекар потврди. Ако ти један пацијент умре, коме ни ти, ни твој претходник нисте могли помоћи, онда мораш породици умрлог увек рећи: „Да сте ме одмах у почетку болести звали, онда бих смрт отклонио, али овако" и при том слегни раменима. Најбоље се пацијенти пецају у кафани ири чаши пива. Чим гости за столом дознају да си лекар, одмах ће ти час један час други причати историју болести и смрти свога деде. А ти се онда лепо распитај ко је болесника лечио, па се онда чуди и крсти, како то да тако искусном лекару као што је Д-р X. умре деведесетогодишјби болесник. Питај, шта је болеснику преписивано, па напослетку почни научно разлагати и доказивати, да би добри покојни старац и дан дањи живео да је доспео у праве, т. ј. у твоје руке. Будалаштина о ванредним напрецима модерне медецине тако импонира људима, да ће ти сва твоја причања безусловно веровати. Јеси ли им доволшо објаснио, да је покојни деда само усљед застареле терапије свога лекара умро, онда ће ти чекаоница сутра дан бити пуна кафанских филистара, који су дошли да се по „најновијој методи" лече. Ако си млад а твој колега стар човек, онда причај људима о рукама што дркте и слабим очима твога супарника. Ако је тек дошао са Универзитета онда обрати пажњу публици на то, да нема праксе и искуства. Ако ове моје савете послушаш важићеш као ваљан и спреман лекар. Твоји ће те садругови радо нази-

вати „драги колега", јер ће одмах увидети, да разумеш свој посао. А твој посао и није, да људе лечиш или да им помогнеш, него: паре да зарадиш. Ј. Л

ДОКАЗ КАД ТРЕБА - ем1иа ракво вл/лх «■ У салону „Круга слободних мислитеља" (ово друштво преминуло је у раној младости због недостатка прилога) говорили смо о социјализму и комунизму, па добричина Зенон Велета, који се увек радо препирао, ватрено је тврдио, да нико, па ни онај, који баца динамитске бомбе, или ножем удара и на губилиште иде, није у дну своје душе прави комунист. „Немојте ми то говорити", доказиваше Зенон; „нема комунизма; са моралног погледа то је превара; немојмо речима доказивати — дела нека сведоче." „А зар вама то није дело", викну славни сењор дон Трестан Молиниљо, доиисни члан академије историјских наука у Штокхолму, „кад неко себи да заврнути шију? И вас бих желео видети..." „Пре ћете ослепити, нехт) ли што ћете то видети!" плану Зенон страсно. Разумејте ме добро: Ја велим, да сваки дан видимо људе, који мећу живот на коцку за трице. Свака борба с младим биковима плати се у провинцијалним варошима двојицом или тројицом мртвих и десеторицом или дванаесторицом тешко рањених. Нешто да се сад покрене, грађански рат поводом... каквим му драго, биће их пуно добровољаца. Удесите устанак за какву мисао, или против ње, па ће на улице као зв'ерови да полете безбројни грађани, дотле мирни, нити ће се плашити, што ће им прснути мозак. Ради неколико чаша, ради десет пара, ради мало јаче речи, ради ма какве маленкости момци у крчмама и при танцу хватају се за кике. Верујте ми, човек мало цени свој живот, лако га баца од себе; ни смрт на олтару какве науке није доказ, дајемученик искрено исповеда. А, господо, главно је не умирати за науку, него живети за њу и по њој се управљати. И баш зато ево се кунем, да нема таквих комуниста и анархиста, да су они гатка, коју је створио господски страх. А да је тако, доказаћу. Где ћете ви наћи комуниста, који би, имајући имања, сасвим га жртвовао а себи ништа да не остави искључно, што би други могли уживати? Где се крије тај анархист, који кад би се докопао власти, не би је вршио, и кад би могао пеЈвати се, сишао би? Како је то, да нема комунистичких милијунара и да нема министара и генерала, које би мамио и премамио анархизам? Који ће, имајући два кожуха, дати један ближњему? Кад ми покажете такве случајеве, онда ћу признати, да је комунизам идеја, а не очајно стање, причињено нуждом." „Пријатељу Велето", упадох му у реч, „ја знам не једног, него мно1'е комунисте и анархисте, какве ви описујете и за које велите, да их нигде не налазите. Они су вам комунисти од главе до пете, јер не само да су