Zvezda

3 В Е 3 Д А

Си\ 165

соког сталежа, тако елегантној, тако аристократској девојци не може се упутити љубавна изјава То чине само берберскн помоћници Шта да ради? Ипак написа на једној посетници: „Госпођице, обожавам вас. Јесте ли погодили, да је особа, која вам је добацнвала цввће на ула ску у оперу, иста она шго је гледате у паркету? Ако вам срце има бар један откуцај за мене, мо лим вас да ову ружу вечерас метнете на груди — Онај с догледом у руци. и И пошто је посетницу прикачио чиодом за цвет, баци их у кола, * * * Пошто је ружу бацио у ландау, то су му сеју вече минути чинили године Кад је сео на своје место, девојче још не беше дошло... Међутим представа беше почела и прима дона је певала неку дивну романсу у пратњи виолина и виолинчела. У дворници би се чуо мув*.н лет. Публика се сва беше претворила у једно уво. Наједанпут у ложу уђе маркиза и наслони се на ограду. Ђак је гуташе погледом. На левој страни, на наборима од свиле, беше прикачена ружа. Девојче се смешило и догледом тражило по партеру. Ужасно. Наједанпут, кад је прима-дона хтела да отпева једну најтежу ноту, кад је тишина била најпотпунија, зачу се у дворници Френетично пљескање. Сви гледаоци се окренуше месту, од куда се чуло пљескање и видоше једног ђака, који беше устао и пљескаше као да је полудео. У публици наста протествовање. и у паркет уђе један служитељ, који помоћу жандарма избаци на поље неуљудног младића. Сви говораху: луд је, луд је, док он међу тим упорно викаше: — Оставите ме. Ја аплаудирам ружи...

КАКВИ СУ МАРСОВИ ЉУДИ ? Када 26 нов 1896 г., беше у највећој близини према нашој земљи, интересантна планета сунчевог система — Марс, ево на какве мисли долазаше један немачки Фељтониста, асоцијацијом представа и мисли, а и дубљим логичким резоновањем: ..Све ближе и ближе ,,лети" Марс к нашој земљи (на којој, куриозума ради нека је напоменуто, владају страховите поплаве) и још неколико часова, па се својој непосредној суседи земљи толико приближио, колико му је тада у опште највише могуће И ако не припадамо оним срећнима који су позвани, да целим прибором своје струке, дивотним апаратима, овај знаменити Феномеи научно ^џосматрају и достојно опишу, ипак је и лаику

слободно небеским дивотама се наслађнвати и изложити своје мисли, какве их том приликом буде диктирало тренутно одушевљење. Астрономи, којима се сваки образован човек с пуно поштовања мора преклонитн уче да је планета Марс, и ако мања, у великој мери слична нашој земљи: Копно и море - само друкче раздељени — и тамо и овамо; готово иста дужина дана, иста косина еклиптике (путање око сунца и иста промена годишњих времена тамо као и овамо Да је трајањ ■ годишњих времена, код нашег суседа 1881 пута веће него код нас, то је природно према његово.ј и већој еклиптици. Метеоролошке појаве на Марсу можемо тачно контролисати и наћи, и ако нешто ређе, облаке и тамо као и овде, и видети, како су и Марсови полови обложени снегом као оно и земљини. Кад је на Марсу зима, онда обе беле поларне ,капе ' нарашћују к његову полутару до 2800 км ; кад је пак иа њему лето, и ове се . капе" почну брзо топити и то тако да, после сразмерно кратког времена кашто једва износе 300 км , а често и са свим ишчезну Док су мора у нашег суседа тамне боје, дотле копнене масе изгледају јасније, жућкасте У поменуто доба, када се снег отапа и беле по ларне мрље непрекидно умањавају, настуна поплава оближњих континената и на њима постају иространа мора. На острвима се појављују мале беле тачке, које приписују П| олазним усовима (лавинама или снежним стропоштавањима) Али од свега на планети Марсу најзнаменитија је јако разграната мрежа канала, оивичених тамним правим линијама, које су између копна унутра у мрежи и мора у каналима При поменутим поплавама канали се шире и сви изгледају много тамнији, појав, који се објашњује већом количином воде, која тада јури кроз њих. Овде нам није смер доносити даље детаље о својствима планете Марса, него ћемо сада само указати на то, да према реченом и на овој планети морају исто тако егзистовати жива бића (организми) као и овде на земљи Питање, које се по овом тако рећи силом, без наше воље, намеће: ,, Какви могу бити ти организми па Марсу?' — само је привидно веома дрско, а спушта се на ниво једног обичног закључка, чим се при томе пође од тачних поставака. Без икаква страха и бојазни да грешимо, ослањамо се при нашем закључивању на вечити извор свега живота, на јарко сунашце, изговарајући при томе миш љење: да кад су два небеска тела (овде Земља и Марс) готово са свим истог својства, и кад су обасјани једним истим светлосним и тонлотним извором (сунцем), онда оба та тела морају произво дити и готово исте организме. За наш закључак не мање је важна и премиса, да су естетички потпуно, као и механички, закони гравитације. ротације и простог кретања по правој линији, од опште важности за целу васиону, да су н.пр сва небеска тела СФероидна (округласта),