Zvezda

БРОЈ 89

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК I АПРИЛА 1899

ГОД. III

ИЗЛАЗИ уторншом, четвртком и недељом

Ц В Н А ЗА 1 МЕОЕЦ 1 ДИНАР ИЛИ 1 К1»У11А

Иретилату иримају све аоште у Србији и ииостраиству

ЗВЕЗДА

ПОРОДИЧНИ лист

ПгЕТПЛАТУ треба СЛАТИ: Стеви М. Веселиповићу ироф. Богословије —здгНЕИЛАЋЕНА ПИСМА НЕ примају СЕ

Рукописи не враћају се. уредништво се налази: Кнежев Споменик бр. 9.

БРОЈ 10 ИР. ДИН.

Уредник : данЛо ЛЛ.

БРОЈ 10 ПР ДИН.

КРАЈ ГРОБА Ветар лелуја гранчице суне, Унело лишће но земљи нало, А на твом гробу слабачким сјајем Још трепти, дрхће кандилце мало. За мало па ће згаснути нламен, Остаће само тамнина густа, К'о некад, кад ти згаснуше очи, Румена кад се следише уста. Па где су наше молитве топле? Где уздах горки и сузе моје ? Зар смеш и тамо самрти ледна Где љубав брани љубимче своје ? . . . Бетар лелуја гранчице суве, Увело лишће ио зем.љи палоА на твом гробу слабачким сјајем Светлуца, трепти кандилце мало. Имета. КЊ И ЖЕВНЕ БОГИЊЕ (ПОСЛЕДЉИ ЛИСТОВИ ИЗ ДНЕВНИКА ЈЕДНОГА УРЕДНИКА) ♦♦♦♦ РаНсз Дев реггшрЈсз, таИге АтЈге, {аИев (Хсз реткЈпез! УоНахге 26 марта, 189... —Београд — Сваки човек има срећних и светлих дана у животу, када небо дође плавље, сунце сјајније, цвеће мирисније, људи бољн. Данашњи дан био је ]едан од тих радосних дана, који као зраци сунца осветљавају таму живота. За моје дугогодишње радове, за године проведене у клупи, за ноћи цроведене над књигом,

за радну и напорну младост моју, данас је дошла заслужена награда: другови су ме изабрали као најдостојнијег за уредника „Мисли". То је место са кога могу остварити све велике планове своје. А осећам способности, воље, цео организам да прсне од обшва снаге. И хоћу, и могу, и смем. 29. — Данас ми је стари уредник предавао заостале рукописе. Био је блед и увео, меланхолично је гледао моју неприкривену радост. Шта је њему? Ја сам га знао као свежа и здрава, а сада је као авет! Пошто сам примио сандук приповедака и песама, извади из ормана три велика рукописа, полако их стави на сто и лагано, чисто плапшиво рече: „Ево их!" Ја га нисам разумевао, и неповерљиво му се загледах у очи. У очима му се огледала туга, бол. душевна смрвљеност; тужно ману главом, и упита ме јесам ли осигуран код Београдске Задруге. Ама шта му је? Шта све то значн ? 30. — Нрегледам рукописе. Песма, песма, песма. Оцеви породица певају „страсне мајске ноћи" и заносе прве младости, гимназисти петог разреда „отрован живот" и „разорене наде". 1 мај. — Јао, мајко моја, каквих нас нема! 2. — Све лепше за лепшим! Приповетке! Као да је уредништво расписало награду на што глупљу глупост. 3. — Данас сам почео да читам један од оних! Књижевна студија једнога бактериолога, наслов јој је: Микрорганизми у макишкој води и класични мотиви у иоезији Војислава Илића. Нешто ме штрецну! У осталом, да прочитам. Ко зна? 4. — Е! 5. — Свршио сам, одануо сам. Да бог сачува! Немам апетита, не осећам се најбоље. 6. — Дошао је ред и на други, опет књижевна студија једнога правника: Ромео и Јулија кроз ромбдодекаедар криминално-антроиолошке школе. Но!.. Шта је, ту је; трпи, душо, бога ради! 6. Тако ми и треба 7. — Још петнаест табака !!! Не једем ништа. Моја мајка хоће да ми кува теј од зове. 8. — Треба носити крст до Голготе. Тек што сам свршио са ромбдодекаедром, узех и трећи.