Zvezda

сггр. 688

звез ј д.а

вр. 86

У свом месечном часопису: „Дневник једнога књижевника", проиоведао је веру у Руснју као неку лужаост, и напао је истом горчином и руску ивтелигенцију и културу западне Европе ( коју је поређивао са Вавилоном и Содомом. И тако су га после смрти др*али за највећег народаог несника у Р,усији. Жалост ла његов м смрћу била је земаљска жадост; 40.000 људи ишло је за његовим сандуком. Руски ђаци иослали су једно отворено писмо његовој удовици, у коме се, изме^у осталог, и ово каже: „ Никада се неће заборавити Достојевскови идеали. С колена наслеђиваћемо их, као драгу заоставшину нашег великог и драгог учитеља... Успомена на њега пеће се никад угасити у срцима руске омладине, и као шго га ми волимо, научићемо своју децу, да ноштују и воле човека, кога ми сада горко и нсутешно оплакујемо... Достојевски ће у бојевима нашега живота вечнго стајати сјајан пред нашим очима, н увек ћемо се сећати, да је он био онај човек, који насЈе учио, да чи тоту душе сачувамо у сваком стању жнвота и у свима односима." СлавеноФилски дуловни правац, као што се види, имао је ПЈ1И његовој смрти, последљу реч. Нера С. Талетов. занимјбиве ситнице Две анегдоте о Бетовену. — Бетовен је нмао обичај да ручава у гостисници Код лабуда* у Бечу. Једног дана дође он у гостпоницу у пола три, седне на своју столицу, и не поздрави ни једног госта за столом, што му је иначз увек био обичај. — Келнер, који је добро нознавао славнога композигора, донесе одмах јеловиик и бут. љу обичног асталског вина, које је Бетовен обично пио. — Бетовен расече хлеб, извади из џена ногес, кбји је обично насио собом, наслони главу на десиу руку, и о.таде тако у том положају до б сатм у вече, заиисујући ка I и кад по не што у нотес. На један нут скочи и викну: „Келнер! Да нлатим!" — „Ваша милост пиЈе иотрошила данас пи нег нара!" — „Тако? А, да, нраво! 1 ' рсче Бетовен, узе свој шешир и оде. Родитељм су почели обучавати Бетовена музици још у раној младости, те је он већ у својој о.мој години задивљавао слушлоце свјјим свирањем у виолину. Ботовен се обично вежбао у свирању у једној собици иа крову, и ту нримети једног великог паука, који је увек остављао своју паучину, чим би он ночео да свира, и све би се ближе нримицао свирачу. Мадо по мало, па се свирач и слушалац тако снријатељише, да је паук дошао прво на сто, са стола на вештака, л иајиосле н ва његово раме. Ова забава није сметала Бетовеновој вредноћи и напредовању. Једног дана дође тетка, к>;ја је замењивала Бетовену мајку, у собицу, да би надзиравала Бетовена. Бетовен ноче свирати, а паук не остаде на своме месту, већ се нопе венггаку чак на раме. То на једаи пут спази тетка, збаци паиучом паука с Бетоновог рамена и згази га у исти мах. Млади је Бетовен пао од страха у несвест.

Пруском краљ", Фридриху Ввликон дође један фило соф с молбом за службу. „Иет година се узалудно трудим, не бих ли добао какву службу; али ја оскудевам — не у учености, већ у нротекцији", рече молитељ. — *Из кога сте места?" — „Берл нац сам, Ваше Величанство." „А*, идитс, идите, берлинско ђубре није плодно." — „Можда пма изузетака; ја бих могао навесЈИ бар два." — „Па који су то?" — „Први сте Ви, Ваше Величанство, лруги сам ја". Краљу се допаде ова дрска шала, и одмах даде молитељу службу. * Управник казненог завода двојвци нових осуђеника: „Ви овде морате да радпте, а заннмање может.з и сами изабрати." — Први осуђеник: »Ја бих волсо да будем укрошгељ зверова" — Други осуђеник: „А ја бих, господине управниче, волео да будем матроз." * „М..Ј господин отац, моја госпођа мати", имао је обичај да ка ке шталмијстор цара Јосифа П. Ј осиф П. је знао за ту његов навику. па му један нут изда оваку наредбу: „Мој госнодине шталмајсторе ! Кажите мом госиодину ко чијашу, да изведе моју господу коње и да их, упрегне у моју госпођу кола, јер хоћу да се изв.зем." ——-

ЧИТАОЦИЖА Врој од четвртка није могао изићи због промене штампарије. Молимо чи* таодв да нас извине, али их у исто доба м >лимо да ее еете да Звезду треба не само читати него и платити. Звезда нема ни од кога ништа да очекује сем од својих претплатника, а кад се ониње не сећају, онда је све свршено. Уза* лудно је пожртвовање уредниково и сарадничко. Они нису кадри све дати, Кад би нешто Звезда сад престала, било би једно тридееет који би рекли: ала нам пропаде претнлата; међутим Звезди дугује око 600 људи, и кад би сваки Исшунио своју дужност, платио оно што дугује уредништву ; Звезда би осигурала свој опетанак, а то мислимо да је заслужила.

Садржај : ,,81с ЈгапбИ' (песма). — ЦЈумар Н>ица". —- Зима и з емља и (иесмаЈ. — „Јеленин муж и (насФабак) „Федор Достојевски" (наставак). — „Занимљиве ситнице". — ,,Читаоцима

,}Мала ЈЕ/Иоиеја".

тгаппи1?' М ИпПРТГИПАПНТ!

ТПт АМТТАТ>ИТА п тзтјф ттггћ» АТТтагГП А пв тјг

. чттетггтт* .Тап^л М