Zvezda

вр, 87

3 В Е 3

стр . 693

Тада ју је он молио, преклињао, мучен жељама, залуђен потребом да је потнуно има, у аисолутаој осами љубавних ноћи. Она одлучно одговорн. — Не, ја нећу, ја нећу. Али он се узбуђиваше, раздражаваше све више. Он јој обећа да је узме. Ну она рече: — Нећу. И остави га. Осам дана он је не виде. Не мога је сусрести, а како не знађаше ништа одређеније о њој, сматрао је даје за увек нзгубљена. Деветог дана у вече, неко зазвони. Оде да отвори. То беше она. Баци му се у наручје и више се неочираше. За време од три месеца, она је била његова наложница. Он отпоче да је се отреса када га она извести да је тешка. Тада је имао у глави само једну идеју : раскннути пошто-по то. Како није могао у томе да успе, не знајући шта да предузме, шта да рече, луд од немира, у страху од оног детета, које нанредоваше, он предузе крајње срество. Једне ноћи припреми пртљаг, и одбеже. Удар би тако тежак, кад не нађе оног који ју је тако напустио. Бзци се пред колена своје матере, исповедивши јој своје зло; и носле неколико мссеци она роди малишу. * % * Многе године прохујаше. Франсоа Тесије старио је и ако му се никаква промена у животу није десила. Ж,ивотарио је једнолико и суморно, као и сви чиновници, без нада, без очекивања. Сваког дана, дизао се у исто доба, ишао истим улицама, пролазио кроз иста врата поред ист )г вратара, улазио у исту канцеларију, седао на исто место и отправљао исте дужности. Био ]е сам на овом свету, дању, ноћу, у свом бећарском стану. Штедео је по сто динара месечно за старост. Сваке недеље шетао је по Сћапгрв-Е1у8е8 да би посматрао госпоствени свет, одело и лене жене. Сутра дан рекао би сапутнику свом: — Јуче је био сјајан повратак из шуме. Али једне недеље корачајући новим улицама, уђе у парк Монсо. То је било јодног ведрог летњег дана. Дадиље и мајке, посађене дуж алеја посматраху децу, шго се крај њих играху. Ну одједном Франсоа Тесије задрхта. Једна мати прође водећи за руку двоје: једног дечака одприлике од десет година и једну девојчицу од четири године. То беше она. Он коракну још сто корака, па се спусти на једну столицу брекћући од узбуђења. Она га није познала. Тада опет прође, тражећи да је онет види. Она је сад била села Дечак је поред ње као мудрац стајао, док ћерчица прављаше колачиће од земље. То је била она, свакако она. С изгледом озбиљне госне, у простој одећи, смеона и дсстојанствена понашања. Он ју је издалека посматрао, не емејући приближити се. Малиша подиже главу. Франсоа Тесије осети да дрхће. То беше његов син, без сумње. И он га је посматрао и веровао да у њему познаје свој лик, какав му приказује једна његова негдашња ФОтограФија. Скривен иза једног дрвета, чекаше да се крене, па да је прати.

Идуће ноћи он не заспа. Помисао на дете нарочито га је мучила. Његов сич! Ах! да ли је могао знати даје сигуран ? Али шта би могао радиги ? Он је видео њену кућу; известио се. Дознао је да се она удада за једног суседа, поштена човека озбиљних нзмера, који је био ганут њеном невољом. Овај човек знајући њену погрешку и ираштајући јој, чак је признао за своје дете Франсоа Тесија. Он долажаше у парк Монсо сваке недеље. Сваке недеље виђао ју је и сваки пут нека луда жеља неодољива, обузимаше га, да узме у нтручје свога сина, да га обаспе пољупцима својим, да га однесе, да га украде. Ок је ужасно трпео у својој бедној осами старог бећара без нријатељства. Он је трпео ужасау муку, раздиран нежношћу очинском, коју је сгворила грижа савесги, жеља, љубоморство и иотреба да љуби своје малпшане, коју је природа ставила у унутрашњост сваког бића. Хгеде најзад учиниги у очајању иробу и, приближив се њој, једног дана, кадона улазаше у парк, он јој рече, стојећи насред пута, модар, а уснице му се тресаху од дрктања: — Да ли ме ви нознајете? Она подиже очи, погледа га, врисну од страха, од ужаса, н дограбив за руке своју децу, побеже вукући их за собом. Он се врати својој кући да се исплаче. Читави месеци још прођоше. Он је више не виде. Али он је трпео и дан и ноћ подгризан, подриван својом очинском нежношћу. Да загрли свога сина, он не би жалио да умре, да буде убијен, да изврши све, да нркоси свим опасностима, да окуша све смелости. И оа је писао њој. Она не одговори. После двадесет писама увиде, да му је узалудно надање да ће је тронути. Тада се привати очајне одлуке, и готов да себи скреше у срце револверски метак, ако затреба, он упути њеном супругу једну картицу с неколико речи : „Господине! „Моје име мора бити за вас ужасна ствар. Али ја смм тако бедан, тако измучен тугозањем, да се још једино у вас надам. „Ја вас молим за један састанак од десет минута. „Чает ми је, и т. д." Сутра дан доби одговор : ^Господине! „Чекам вас у уторннк у пет часовч". * * * Пењући се уз стеиенице, Франсоа Тесије застајкиваше од једног степена на другом, тако му срце куцаше. У његовим је грудима одјекивао убрзани шум, као трка животиње, шум нечујан али силан. И!он је с великим напором дисао, држећи се оберучке да не би пао. На трећем спрату, зазвони. Нека дадиља дође и отвори. Он унита: — Господин Фланел. — Овде је, господине, уђите. И он уђе у гостинску собу; чекао је престрављен, као усред какве катастроФВ. Врата се отворише. Појави се један човек крупан,