Zvezda

БРОЈ 99

БЕОГРАД ЧЕТВРТАК 18 НОВЕМБАР 1899

ГОД. III

И 3 Л А 3 И

четвртком и недељом

ЦЕН А за 1 месец 1 динар или 1 круна

Ирвтилату кримају све аоште у Србији и иностранству.

ЗВЕЗДД

ПОРОДИЧНИ лист

П рктллату треба слати : Уредништву „Звезде" Коларчева улица бр. 10.

НЕПЛАЂЕНА ПИСМА не пр0мају се

Рукописи не врабају со.

уредништво се нала8и : Лоларчева улица бр. 10.

број 1г, пр. дин.

Уредник: ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

број ±5 пр . дин.

„ГРОБОВИ" —ф— Стазама тајним будућиости људске Човек непрестано у напредак греди; Трње и цвеће украшују груди, Узастопце сен му целим путем следи. Не! Она је папред. Човек сен је нрава. Са дивљачким трком своју срећу тражи. А њу скрива трње грехова човештва И варљивим дахом људске јаде блажи. Напаја ли когод са тим јадом груди 0, на том се застор будућности диже: Са троганога трона у тами се гледа Како по том гробљу у незнаност гмиже. К. Абрашевић. ^ СРБИНЧЕВИ (одломак из романа Златно Срце) - ми/10ш цветитл —ф— (наставак) — Шта мислиш да је то? — Па јамачно нека женска хаљина,.—- одговори Мирко. — То је зубун баба Јелисаветин, а ово су свилени бели скути и свилена бела когауља, — показав руком па ствари у другом крају Фијоке у том се оделу венчала. То је једно од последњих одела, гато га Српкињице понегае у својим најсве чанијим часовима. — И доиста лепо, куд камо лепше од данагањега. А исто је тако лепо, игго га тако чуваге и иоштујете. — То су светиње у Србинчевој породици, рече Ђура ноносно и с особитим унутарњим задовољством. — Ђура затвори Фијоку и окрете се с Мирком, те му показа између прозора велику икону Св. Ђорђа на белом коњу и с големим конљем у руци, којим је пробо ажцају и пред којим тињаше

жижак у црвеној чашици, гаирећи румепи зрачак по соби, а чагаица стајагае у богатом и великом сребрном кандилу. — А ово је наше крсно име, наша слава. — Дакле, ти славиш Св. Ђорђа? — Да. — И пред њим гори увек кандило, а не само у очи недеље или свеца? — Вавек. 0 овом кандилу брине се само домаћица. Она га чисти и брише, она мења стењак и уљем долива. јер оно гори и дању и ноћу и кад би се кад тад угасило, значило би: да ће сеживотједног од Србинчевих угасити. А ево десно на зиду оружје. Мирко застаде и отвори очи. — Ево, ово је оклоп и шлем војводин, оца мога прадеде. Ово је његово копље. за које веле да се борило још на Косову и пробадало груди Муратових јунака. А овај његов палош, веле, да јепоклон од Ђурђа Смедеревца. Мирко не рече ни речи, већ се само прекрсти и пољуби копље. —- А ово је оружје капетана Ђуре, мога прадеде. Ово његов шлем, ово панцир-кошуља, ово железне рукавице, а ово буздован и палош. За палош веле: да је још од Змај-Деспота. Све ово законао је браца Мита, још у ночетку буне ноћу у врту и тако нам сачувао. Мирко уздахну дубоко блаженим уздахом, стиште руку своме иријатељу, загрли га и пољуби. Не умем да ти захвалим, на томе, што си ми ово ноказао. — Па имаћега ги јога прилике.-. Павле уђе и прекиде Т>уру. — Марко вели : саонице су спремне. — Да га јога који пут видига и да га се сит нагледага — доврга.1 Ђура своју реченицу. — Саонице су готове, — понови опет Павле. —: А! добро, добро; — одазва се Ђура — ево нас. А гле! та ти сад не замуцкујега? — Па госпођа Јованка ме, знаш, онако прекори, а ја одох на бунар, па готово нола ведра исгшх а другу полу сручих преко главе. А нећу ти вигае никад вино уз пост огледати, ма све ускисло и претворило се у сирће и ма га никад моја уста и не окусила.