Zvezda

огр . 818

3 Д А

вр. 103

да се удам за царева пекара. Ох, ала бих се слатко најела бела хлеба и свакојаких колача!" Тада најмлађа, која је била најлепша а и најпаметнија, рече: „Е, драге сестрице моје, може се врло лако и догодити то што желите; али ја бих најволела да се удам за царева сина — тада бих ја имала свега доста: и јела и бела хлеба, и лепих хаљина, па бих и вама могла дати што год хоћете. Још бих му родила сина са златном звездом на челу и кћер са златним ру$ама." — Тада је сестре почну корети, називајуђи је лудом кад може и тако што говорити Зар би царевић узео просту сељанку код толико лепих царских кћери?!" говораху јој оне. Док су оне овако разговарале, царев син стајао је на пољу пред вратима и чуо све. Чим су свршиле разговор о томе он уђе и заиита их шта су разговарале. — Прво се диже најстарија и рече, да су разговарале о времену и лову. — Затим рече средља да нису о томе говориле, већ о томе, где ће сутра тражити рада, ношто су свршиле све што су узеле да раде и сад немају шта. Кад виде царевић да су га ове две слагале, рече најмлађој, да му она каже истину, иа што год зажеле — учиниће им. Опа му тада рече: „Ја ћу истину да кажем. Говориле смо о својој удаји. Моја најстарија сестра волела би да се уда за царева кувара, млађа за пекара, а ја — ја сам рекла, да бих волела да се удим за царева сина." — Царевић одмах зовне кувара и рече му, да се сутра мора венчати с најстаријом; тако исто је рекао и пекару, давши му средњу. Најмлађу узе на своја кола и одведе је У двор. Сутра дан венчаше се све три сестре. Цело царство се тога дана веселило кад се дочуло за лепоту младе царице. Само сестре младе царице биле су невеселе, јер су јој завиделе. Одвојиле су се на страну и смишљале како да се освете својој сестри али — узалуд. Ваш кад је дошло време да царица роди цар је морао да иде у рат. И кад је ношао, молио је царичине сестре, да му чувају жену и да пазе дете кад се роди, док се он не врати. Оне обећаше да ће све тако учинити, али не би тако. После неког времена царица роди сина са златном звездом на челу. Чим је дете угледало света сестре су јој га узеле и на место њега оне подметну штене. Одмах јаве цару како му је жена родила не сина са златном звездом на челу, већ штене. Оне су мислиле, да ће цар зато да отера своју жену. Али цар је мислио: Божја воља! Њене сеетре затворе дете — што је родила царила — у једно сандуче и баце у реку. Сандуче је нливало до једне мале воденице и ту се заустави. Воденичар и воденичарка баш су стајали на вратима кад из далека опазише где нешто плива право воденици. Кад су опазили да је то сандуче, веома су се обрадовали мислећи, да ће у њему бити новаца и да ће од сада моћи лепо живети а да се више не муче око воденице. Али кад је воденичар отворио сандуче — није нашао ника-

квог блага, већ лепо мушко детенце са златном звездом на челу. Стара воденичарка видевши дете, рече мужу: „Ето, човече, одавно си желео да имаш три сина. Сад их имаш. Ја сам ти два родила, а трећег нам је дао милостиви Бог. С овим дететом бићсмо најсрећнији, јер мора бити да је ово неко царско дете Ми ћемо га чувати као и нашу децу док му се не нађу родитељи. Ако му нађемо родитеље, онда ћемо бита најсрећнији и врло богати људи После две годпне, кад је цар онет отишао у рат, роди царица женско деге са златним рукама, али ни њега није царица видела, јер чим се родило — одмах су јој сестре подметнуле једно маче, а с дететом су учиниле исто онако као и с првим. Али цар овог пута није хтео опростити жени, већ нареди, да се до појаса закопа у земљу, заједно са псом и мачетом, и ко год је туда прошао морао ју је пљунути. И ово сандуче је пливало по реци и зауставило се код оне исте воденице. Кад је воде ничар отворио сандуче и видео детенце, одмах је помислио, да ће то дете бити сестра онога малог што су га пре две године нашли. Тако су деца расла у воденици док нису умрли воденичар и воденичарка. Кад су они умрли, деца продаду водепицу, купе једну кућицу у шуми и ту су живела задовољно сви четворо. У ту шуму долазио је цар ради лова и видео их је. Кад се вратио у двор нричао је, како је видео једно мушко дете са звездом на челу и девојчицу са златним рукама и како му се чини, да су то његова деца. Од тада је он често ишао у ту шуму, обилаЗ'*.о децу и испитивао их да би дознао: ко су им родитељи? Што су деца знала — казала су му. — Он је већ мислио да ппта жену, да ли би она познала децу кад би их видела; потом је тражио да доз 1а ко је подметнуо ње; овој жени куче и маче ? 0 овој царевој сумњи дознају царичине сестре и једнога дана старија се спреми, дође к деци у шуму и говораше им како је царица болесиа и како жели да јој нађу: тицу што говори, живу воду и дрво што свира. Затим им је говорила, како би она требала то да нађу за љубав цареву, који им је учинио толико добра и напослетку рече, даје то једини лек којим се може царица излечити. Ова царичина сестра знала је, да то нико не може добавити, јер ко год је отишао да то нађе — није се жив вратио. Она је мислила да ће најпре отићи да траже сва три брата, па кад сестра впди, да се они не враћају, онда ће и она отићи и неће се вратити. Тако ће бити спашена и она и њена млађа сестра. Једнога дана пође царевић да тражи лека за царицу. Иошавширече својој сестри предавајући јој сабл^у. „Док је ова сабља овако чиста — надај ми се, чим почне да рађа — знај да сам мртав" .И он оде, пошто се опростио са сестром и својом браћом. Кад је био на нола пута, угледа једну колебу и уђе унутра. Ту нађе једног старца беле браде до појаса. Чим га старац угледа заплаче се. Царев син га занита: „Што плачеш, добри старче?" На то ће