Zvezda

96

3 В К 3 Д А

што се и зове тако једна комедија Шекспирова. Међутим, било би пи. кантно, и — за по где ког — врло пријатно, даје та лспа зкена и одржала своје обећање. Интересовање је код публике било веома живо за ту страну овог комада, да многи нису ни приметили: где је права комедија. А комедија, озбиљна и јака, лежи у овоме : једна млада и лепа зкена, врло богата, из најотменије породице, одлично однегована, заносна, пуна милоште, бујна, красна и иснрена, поверује у све оне лепе принципе, што су сви гледали да усаде у н.ену младу душу, поклони слепу веру својој и мужевљевој заклетви пред олтаром, и прегне по тим принципима и само по тој узајамној заклетви живети. Али се у брзо стане сударати са свима и сваким. Све оно у шта је она веровала као у свето — комедија; све што је држала за истину — лаж; све што је сматрала за порок — конвенцијаЈ све то чему се дивила као врлини — кулук. Н>ено највеће, најлепше, најдражије дело — њено материнско пожртвовање, оце• њено као шкодљива предрасуда, као недотупаван каприц, а њена материпска и супружанска љубав као необуздана глупост. Она је на речи, које су је разочаравале само протестовала, али се против дела, које је погодило и њеп понос и њену .љубав, револтирала. Дотерана до ивице, са које је видела како ће јој у понор пасти њена брачна срећа — запрети она мужу, да ће и сама за њом скочити. Устане најсигурније против ничим неоправдане узурпације, од стране мужевљеве, п покуша да једним неочекиваним и до крајности дрским кораком поврати равноправност и равнотежу у њиховом браку. Писац ннје показао колико је тај лек помогао, него је оставио да гледалац сам закл.учи, Тако се може извести : да ни то није ништа помогло, но да ће тај Димин муж тек сад продужити стари занат, кад се увери, да му од жене никаква опасност не прети, ПГто дикла навикла, као гато би рекао један новосадски критичар, Може човек да примети извесну иронију код писца баш на све оне лепе ствари што брани Фрапсина. Франсина није само са свима оним лепим особинама што их мало час набројах, него је она донекле и романтична. Кад после њене симулиране „погрешке" њен муж хоће да тражи развод, она се згади па тај ћифтарлук, на тако полутанство. „Ни Отело ни Фернандо - ' вели она за свог мужа, али заборавља, како у нашим очима тек опа мало пзгледа па јунакиње из тих времепа, колпко мало личи на Госпођицу де ла Мол и друге; смеће с ума, како се она показала модерна, како се зауставила баш на пола пута. Такво му је ово парче века, да се све ради у пола !