Zvezda

138

БОЖЕ П0М03И

— Ваш добро што си дош'о ! Како је Мара ? — Хвала Богу. — А велим ја Јеремији : зовни ти мени Симу! Оно што ми је он урадио, оно сам слатко понела ! Хоћу, Симо, да ми ноставиш бунду снаји. Ево ноставе, ево свега, само твоје руке. II изнесе му све. Сима разгледа робу и иохвали. — Кад треба ? — За две недеље. — Биће. — Пошто ?... И ногодише се за дванаест дуката. Газда Јеремија трже кесу и изброја. Сима соусти наре у исти џеп а поставу зави заједно са газда-Мијатовом. Попи чашу вина и поздрави се. — Ама не да Бог праву човеку страдати ! — шапутао је излазећи на улицу. И сав му свет изгледаше некако човечнији, као оно младићу кад га прва љубав обујми. Ишао је подитнуте главе и здравио се с људима. И на све стране одговараше једно исто. — Како је Симо? — Хвала Богу ! — Шта радиш? — Једем готовину. Код куће га дочека Мара весела Долазио газда-Цветко и донео неког посла, казао је да ће пред вече доћи. — Хвала Богу, биће бар рада ! — Па јесам ти казао ? А ти се, лудо једна, још чудиш и јаучеш. Ја теби кажем : док је мени Бога, не бојим се ја никога. Нисам ја човек што лако сагибам главу. Знаш ли ти твог свекра ? Знаш како он вели ? Сећаш ли се како ли оно на самрти рече; „само хајде право, синак, па се не бој ! Ако и паднеш, а ти опет устани па хајде ! Што год радиш да радиш, помисли на сан. Нека те твоје дело