Zvezda

3 В Е 3 Д А

143

Али као да га неко стеже за гушу тако на једанпут пресече, кад га Сима погледа. — Јеси чуо ти!.. рече му Сима као мирно, али му глас дршће. — Моли се ти Богу за здравље овим женама, а ти би суновратке излетио на врата ! Ја не трпим никад да ме гори од мене учи! Кога ти, и с каквим правим саветујеш? Кад сам ја дошао на твој праг? Ко је коме давао: ја теби, или ти мени? — Одговарај. — Па... ти си мени давао. — Јесте, ја сам теби давао и нисам ти то никад набио на нос! А ти си се поплапшо да не дођем те не потражим, да ми добро добрим вратиш! Ти мислиш да сам ја баш сасвим пропао! Вараш се, лудаче! Ево гледај ! Па погеже руком у џеп на прслуку и просу злато по столу. И Мирко и жене гледаху запрепашћено. — Јесам ли пропалица? Запрепашћени Мирко це умеде доћи до речи. То су збиља новци. Све сам здрав дукат. Тоје капитал с којим се може почети какав хоћеш посао. За Мирка човек који има толико злата већ није без вредности. И он удари у инћар. — А ко ти вели да си пропалица ? Зар ти не знаш за гаалу ? И, зар се ја данас први пут с тобом шалим ? Кад сам ја теби још то казао. И од куд ја могу рећи да је пропалица онај што има своју кућу ?... Него, ти се онако љутиш. — Није то, није ! — рече Сима. — Јесте, јесте ! Али немој се љутити. Ти си здрав, паметан, отвори радњу опет. Ето имаш; ако ти је мало имам ја : помагао си ти мени, што да не помогнем и ја теби! Колико ти треба, само кажи! А оно је била шала. Ја да онако мислим, ја ти не бих нудио.... И целог вечера разговараше Марко с њим о разним плановима и предузећима.