Zvezda

440

3 В Е 3 Д А

Слушајући љегово дирљиво иричање ; наједном се сетих догађаја што се збио ирошлог лета: једно вече јавише ми да се мали Роже гушио. Отрчим одмах његовим родитељима. Тамо га нађем где седи на крилу своје мајке, још сав црвен, дрхтећи целим телом, са сузама на образима, Стеже ми ирст у своју ручицу, нотом ме погледа погледом у коме је била молба и преклињање, као да би ми рекао : ,,3наш ли ти шта ми се десило ! . . . . Да знаш само како сам се уплашио да се не угушим!...." Није било ништа озбиљно; мало се само задавио, као што бива покаткад код мале деце. Али у његову погледу огледао се велики страх, узнемиреност, што и сам види да је тако мали, тако слаб пред непознатом, мрачном судбином . . . И, сећајући се тога, представљам себи у памети грозну слику, колико је морало бити молбе и страха у том истом погледу, кад је Роже пружао руке своме оцу, „не хотећи да умре .... и Изгледа да смо изневерили оно навикнуто и наивно поверење у нашу заштиту које се читало у његовим очима, предајући га проклетој смрти. Израз његова лица у неким часовима што га тако живо опет видим у својој памети, задаје ми бол који не могу исказати човечје речи.... Мислим да и његов низак положај увећава жалост коју осећам што сам га изгубио ; заиста бих та мање оплакивао да је био какав кнежевић. * * * — Ах, нису га заборавили, настави Силвестар. На пратњу су дошли сви из овог кварта, — добио је толико кита цвећа, толико венаца ! У осталом, кућа је за њим у дубокој жалости, кућа у којој се више неће чути његов смех, његов ситни корак, његов нагао и љубак гласић.