Zvezda

КЊИГБ ЗА НАРОД

451

гати шта је то било, разуме се, поносећи се што је то читао и багателишући по мало тога што не чита ништа. Ако је неком таљигашу пао коњ и сломио ногу, ако је у некој улици рђава калдрма, ако се у некој кавани поевађали пијани људи — то и томе слично ревносно и пажљиво се лови по улицама и то само ио београдским улицама, то се штампа и то чита Србија цела. Ревноснији читачи узму двоје-троје вечерње новине, те по неколико пута узастопце прочитају једно исто. Трице са улице читају се данас највише и најревносније у целој Србији. Док за друге какве днтампане ствари не могу се читачи набројати ни на десетине или стотине, дотле се читачи ових трица са улица могу редовно бројати на хиљаде. Што је који листић пунији ситница и пикантерија, то се више чита. Већи листови, у којима има озбиљеих чланака и расправа каквих, већ се ређе траже и читају, књижевни листови још мање, а књиге такође. Неко може помислити, да боље стоји с књигама Ењижевне Задруге; али то није у ствари Те се књиге у већем броју растурају, али се не читају. Половина тих књига остане непрочитана, а од неких издања не прочита се ни четвртина, па можда ни десети део. Има доста претплатника, који примају те књиге зато што их неко окупи да буду чланови и они приложе 6 или ]0 дин. не за књиге које ће после читати, него даду то више као некакав прилог. А, као год што журналистика у свету није само зато да нотира дневне догађаје, тако и књиге нису само зато да се примају и у ормане мећу, него да се читају и да се људи из њих нечему уче. Ни једна школа не може дати човеку сва знања, нити се људи уче само у школи. И они, који су свршили највеће школе, морају после читањем допуњавати знање своје; а где је мање школовања, требало би да је више читања. Код нас је то обратно: школовања мало, а читања још мање. Отуда је она ружна појава, која није тако ретка код нас : да је неко учио школу, а после ништа није читао ни писао, па постао неписмен, јер је заборавио и оно мало, што је био научио. Сем тога, ми имамо повећи број иисмено-неаисмених. То су они који умеју писати, али не умеју сами, по своме знању, написати ни обичну признаницу или писмо; а то Су и они који умеју читати, али се књигом и читањем ништа не користе, јер никад ништа не читају. Такви се готово и не разликују од неписмених, зато их ми овде назвасмо писмено-неписмени. Појава та врло је озбиљна. То треба да забрине сваког, који уме мислити и који жели да напредујемо. Јер ми немамо довољно