Zvezda

БР. 1 I

3 В а! 3 Д А

стр. 87

раријанти домислила се пре лве године једна дама у Аустрији, која није прибегла огласу у новинама, него је свима коњаничким официрима ћесарске војске разаслала брошуру у ружичастим корицама, у којој је прнчала кратку ромактичну приповетку. Списатељка је у новембру 1894. године у пет и по сати у вече пролазила извесном улицом у Сибињу (у Ердељу) и срела је млада официра необичне лепоте. После овога случајно^а сретања дође друго после неколико дана* па наша дама, која се као дилетантка занима санкањем, погледа боље свога потпоручника. Ту сада долази лични опис, права потерница са свима појединостима, па опис оба сретања при чему признаје, да оне очи никада неће заборавити, да ће сеика младога војкикч увек остати у неној души. Навање у треће сретање није се испунило. У томе дође да се нагло морала да врати у свој завичај. Али је срце рањено Купидоновом стрелом брзо одвуче опет у Сибињ ; очи њеке свуда г њега" тра-кише ; вли њега беше нестало. ЈТати се трагања. Залулу ! На сву прилику млади ОФицир ни спадао у тамошњи гарнизон. Нити му је знала чин, јер је тада имао на себи шињеч, нити је зна^а, коме је роду оружја спадао, те да би се могао лакше пронаћи; само је то знала, да је био офицчр или кад хусара, или код коморе. Она се сада лати, да по сећању изради лик ишчезлога у природчој величини. У својој књижици прича, како се „код сеача поте-за кичицом молила Богу, да јој дело добро испадне те да се по слици позна ориђинал. Бози јој не саслушаше молитву. Ни портрет не поможе. „Ова слика", пише она, „слична је Пигмалионову кипу ; зар никада неће оживети ? Да ли ће ,љу л и бити мање свирепи и ориђинал слике показати на обзорју ?" Најпосле моли тражитељ^а онога, који може да какав извештај о јунаку малога и недовршенога романа, да јој пише под шатром „Еурека,, Роз(:е гез1ап1:е итд. Сви коњанички официри, чија се имена налазе у ранглисти, добили су књижицу безимене списатељке, која је, како вели, лепа и отмена дама ; тај начан чинио јој се понајпоузданији и понајзгоднији. И заиста се дошло до резултата, за који сам случајно дознао. После неколико недаља дана добила је списатељка писмен и поуздан извештај одједног официра, да је тражени хусар који се тада налазио у Сибињу на одсуству, пре крат кога времена преминуо! Жалосно решење, али можда не и најнесрећније. Ко зна, како би. било, да га је нашла ! Ко зча, није ли се пређе витки, елегантни коњанички официр међу тим поугојио, да лп би му се интересантна бледоћа лица била одржала, да ли би му крајеви од бркова, који су се помињали у потерници, још онако поносито у вис дизали! Ја мислим, да би ту на свуприлику било горко разочарање. Дивота, па и она лепота потпоручникова, пролази тако брзо са годинама — па и сами бивамо старији.. Јел'те, то Је већ и претерано, издобовати једног потпоручника? Ви одбијате од себе и помисао, поштована читатељко, да би вам икад и у сну пало на ум тако што. Али, немилостивна милостива, прођите у духу своја сећања из времена пре своје удадбе. Не диже ли се пред

вашим очима ишчилела слика, мисао на некога, код кога бисте били жвлели, да је погодио, да бисте му смели признати ? Не ? Зар се и у вашем животу нису уплели конци неспоразума, који су се могли избећи, да вам нису толико препор^Ривали д« се чините невешти и да се претаарате, да нам друштвене уредбг нису тако до зла бога паметне ? Скоро свака жена храни у тајности свога срца понешто кајања због неиспуњених изгледа, због лакоумно или са неодважности изгубљене среће, због проћердана блаженства. Наравно, тако што нерадо хоће да се призна, па сам уверен, да ће даме јасно гласно огуђивати оне, које се занесу на кораке, као што смо их ми овде изнели. „То се не пристоји !" — „Тако што не ради се ! Ј — „Како је то неприлично!" — „Та то није женски начин !" Ајде нека је тако ; управо само су изузетне женске имале срчаности, да човека издобују и да га траже преко новина. Али ја опет зато остајем при томе, да би многа само када предрасуда не би сметала, издобовала какву љупку, милу, стару успомену, те још како јако ! Благо онима, које оно, што је у животу најлепше, '"УЖиваШјг.ц -Цв оје време, а не позно ! — КЉИЖЕВНОСТ Годишњица Николе Чупића Издаје његова Задужбина. Кљига XIX (издања Чупићеве Задужбине књ. Х1Л1). У Београду, штампано у државној штампарији 1899. Цена 2 дин. стр ХШ и 256. 1. Први је чланак у Годишњици: развитак породпце и њене фазе, од Др. Манојла Смиљанића. Предмет је интересантан, и ако му је у 080м чланку посвећено мало м ста, према замашности теме. Иисан је више у тону наговештаја, и дескриптивно, а мање се обраћала пажња на експликације уочених факата. За основ рада узета је позната Морганова теорија, ко т а се и поред све компетентности њеног аутора не може примити као тачна, нарочито сад кад су, семутицаја земљишта и климе, проучени боље и утицаји расе и социјалног психичког стања на организацију појединих облика породичног живота. Ипак је чланак користан за читање, има лепих примера и износи на видик питање о коме се, после чланка Св. Марковића (реалан правац у науци о животу, II) у нас врло мало писало. 2 Други је чланак: Шумадинха, културно-историска слика, од Анд. Гавриловића. Ово је најслабији рад у Годишњици, од њеног почетка до данас. И не само то, него једва да има ма што лошије у нашој књижевности, у периодичним и непериодичним издањима. Чудно је двоје : прво, како је г. Гавриловић смео изићи пред читаоце с онаком беспослицом, и друго, какојзодбор смео штампати ту ствар ? Камо очи ?... Ако је Лзубина Шумадинка добра ствар, онда треба или о њој написати добру расправу, или из ње прештампати најбоље ствари у целини. Г. Гавриловић учинио је нешто најгоре, што