Zvezda

стр. 138

3 В Е 3 Д А

вр 18

— Не водите га к мени. Овде му је дете, но га водите Аганлији, па нек ради с њим што му је драго ! У Аганлије постојао је неки ваЈНИ суд војени. Кавази чувши шта рече Кучук склепташе старца те Аганлији. Изведоше га пред Аганлију. Рувим изађе и стаде пред своје судије. Какав беше Рувим у овом тренутку, када му хтедоше да суде непријатељи народа његовог ? Рувим истина беше стар, али крепак и здрав, стаса висока, прав, по челу се чисто разливаше његова ведрина, уман и пријатан у говору, чист у оделу, а достојанствен у држању и понашању, као што је свагда био. -Таква слика дарнула је дахију Аганлију. Тај понос и достојанственост увредили су га. У себи је помислио: хајдук калуђер, а за тим и признање : јунак човек ! — Јеси ли ти калуђер Рувим из Боговађе? упита га Аганлија. — Ја сам, честити судијо, одговори духовник. — А што ти буниш народ да не слуша цара и цареве већиле ? — Нисам, и не буним, честите суде. — А што си писао Немцима књигу и с њима се договарао да дигнете буну на цара ? Овде је Аганлија мислио на оно писмо кнез Алексе Митезеру у Земун. — То гшсмо нисам писао ја. То је беда на мене. Богу сам грешан, и сваки му дан грешим, а вама у томе, што ме кривите, нисам крив нитцта. Тек сила Бога не моли... — Ти још пркосиш нашој сили ! Продере се Аганлија. И познаћеш да одиста имамо у нашим рукама власт и силу. — Вуц'те га! Гавази скочише, старца дохватише и извукоше на поље. Старац већ беше одмерио пред киме је, у чијим је рукама, па и шта ће с њим бити. Знао је да ће сад тек настати праве муке. И оне су наступиле. Турци су га мучили да им каже оно, што није знао. Прво су му почели чупати клештима живо месо од сиса, па онда испод пазуха. Али старац, челик карактер, не пусти ни једне речи, ни једне клетве ! Кад мучења не успеше, онда га џелати поведоше на градску Стамбол Капију (градска капија код Калемејдана). Посредник између Бога и људи, служитељ божијега олтара свим путем срдачно се молио Богу по реду црквеноме, препоручујући своју душу у крило онога, који му је и дао. Кад стиже на место где ће му одлетети са рамена глава, замоли џелате да му даду још четврт сата почека, и за чудо џелати му одобрише. Ту четвртину сата употреби старина да доврши молитве „на исход души." Свршивши молитве, беше свршио све са овим светом и мученик рече: — Готов сам, чин'те своје : Таман мученик то изрече, а оштра сабља сину, и глава Рувима мученика, она достојан-

ствена и бистра глава, „што је знала злато растапати и са њиме ситне књиге писат,' те рају око ссбе световати" .. — слете с јуначког рамена, а достојанствени и поносни стас паде и простре се по земљи. Блажена душа врлога родољуба оде Богу на истинулд вапије пред престолом Творца, заједно са душама других мученика на дахиске неправде. Крв овога мученика попрскала је српску земљу на Калемејдану, где се данас шетају и одмарају слободни београђани и то 29. јануара 1804 године. Срби варошани, који су били тада у Београду, отиду до дахија те измоле тело Рувимово и саране га код цркве (Мемоари проте М. Ненадовића, стр. 69). И тако код данашње Саборне Цркве, која је онда била уваљена у једну рупу, сирота, ниска, чађава, мрачна, без крста и без звона, као нека магаза, сарањени су остатци Рувимови. Овај састав написан је 1895 годнне јула месеца и ја сам га само по где где изменио и поправио данас. Али како сам прошле године нашао и једно писмо, којеје писано одмах по смрти Хаџи Рувимовој то и њега прилажем овом саставу, те нека се тачно зна, како је завршио свој живот овај ретки карактер српски почетком српског устанка за борбу против Турака и за ослобођење. Писмо прилажем преписано данашњим правописом и оно од речи до речи гласи овако: Новине из Београда и Србије, Од времена од како су Јаничари Београд од паше војеном руком отели и владање на себе узели једнако тражили јесу прилике осветити или отмштеније над неким Сервијанцима учинити, које је ово дано следовало • Хаџи-Рувим, архимандрит јесте чрез господина епископа Белградског призват, који њега вапрошавао јест у којем стању садараја т.ј. Сервијанци находе се. Он пак изговори господину епископу : „ја не могу довољно вапаје и стењање „народа исказати, но толико добро би било да „и ми мало уклонимо у Немачку, будући да раја „са свим на јаничаре устати хоће." Господин епископ овај одговор објави дахијама на које крвожедници Турци у ноћно доба тј. 28.јануара пошљу у конак, где је био речени Хаџи-Рувим, архимандрит и још један трговац с њим, неколико Турака да га доведу код Кучук-Алије, дахије, које је и следовало. И њега из кревета, у кошуљи сушта, узму и доведу. Које га је Кучук-Алија вапрошавао: „За што ти шпијуниш и хоћеш нас, попе, да издаш ? и — На које он одговорио: „Да више сваки дан Богу греши, а вама нигда нисам сагрешио." Онда Кучук-Алија заповеди да му главу оцеку. Турци одмах узму га и одведу га на Калимегдан и главу Хаџи-Рувиму оцеку.