Zvezda

40

3 В Е 3 Д А

И ту му се низао посао за послом све већи од већега. све пречи од иречега. Осетио је сву своју пемоћ пред толиким пословима за које су потребве многе снажне руке. Кад је кући стигао он бкну волове и пусти из јарма па рече Милутину да иде и да им положи, а он скиде гвожђе, затури га на раме па уђе у кућу. Ватра је горела на огњишту на којем је врио лонац с пасуљом. Он назва Бога, спусти гвожђе у један крај, затражи мало воде те опра руке, па се онда сиусти на столицу крај огњихпта. — Иди-де, енајо, донеси ми мало хладне воде, нешто ми се грло осушило — рече Мирки жени Ра.јковој. — Тајо, ако хоћеш да донесем ракије? — рече Мирка. — Хоћу, роде, пићу и ракије, ама дај ми најпре воде. жедан сам. Мирка, ведро, насмејано чељаде, отрча с ведрицом на бунар. — А где је Рајко ? — уиита Степан жену која је нешто по долапу пословала. — Отишао је до бате Вилипа. — Јесте му спремиле све што сам Јзекао ? — Јесмо. Он обори главу и загледа се у једну жишку што се беше одвојила, али се одмах трже, јер зачу женино јецање. — ТГТ та је, Станице ? Немој, брате!... Ти, ваљда, мислиш : сад ће га тамо убити ! — Не мислим ; али не знаш ти . . . — Ех, не знам ја ! Али то треба ! Мислиш да неко од бела босиљка одвлачи људе од посла. Треба књазу војника да бране, брате, ову земљу. А војник, брате, није лако бити. Сваки се посао мора изучити. — Па баш на њега спало !