Zvezda

С Е Љ А К

47

Степан га се еећао једва као кроз сан. управо сећао се онога часа кад га је видео у мртвачком сандуку. Али је о оцу слушао многе лепе приче, многи су га људи по оцу познавали па су га но оцу и прозвали. Кућа Игњатова по његовој смрти ноче нешто ударати уназад. Народ поче умирати ; никако да крене напред, а дође време па не могапте никако бити више од три мушке главе у кући. Као да је неко проклетство на њу бачено. Међутим то беху честити вредни и поштени људи. Степан се метнуо на своје старе. Он није могао ни помислити да се може живети друкчије него што су они живели. Ако је добро : хвала Богу, а како снађе каква недаћа : Божја воља ! Било му је тек тридесет година кад је постао домаћин. Имање прилично велико, мала доста а он инокосан. Али је ту била младост и снага па се све савлађивало. Међутим и дечица му стадоше мрети. Од четворо оста само Рајко. Али се Степан само Богу молио да му макар њега одржи, и није клоњавао у раду нити је ма у чему иопуштао. Једва је чекао да му Рајко колико толико до снаге дорасте да макар може стоку причувати. И Бог му се смилова. Рајко поодрасте, пође за стоком. пође већ и за плугом, а нађе се Милутин. И Степан и Станица Богу руке. Беху већ заборавили жалост за ранијом децом. само су се молили Богу да ово подржи. И Бог услиша молитву. Деца беху здрава. Рајко поста вредан момчић. Кад се машио косе и одбио први откос, он већ беше ноуздан. Могао га је Степан без бриге слати овуда, знао је да ће све бити свршено како треба. Рајко је не само слутпао он је и мислио. Многе је ствари сам видео, многе је послове порадио и без очеве наредбе. јер је видео да треба.