Borba, Apr 20, 1974, page 12
|
| општа ситуација
|
ме' “На конференцији
12. СТРАНА
ИСТОРИОГРАФИЈА |
ИСТИНИ
Прилог историјској
— БОРБА — 20. АПРИЛ 1974.
| Слободан Нешовић;: „Југословенско-бугарски односи у недавној „прошлости“ ( НИП „Нова ' Македонија“, Скопље, 1973.)
На југословенско-бугарске односе У | периоду пред завршетак другог свет-
' ског рата, пеоспорло имала је утицаја
У Европи, условљена појавом и јачањем нацизма и фашизма, кад и опште стање у свету пред други светски сукоб. Такође. тим односима бал канских суседа претходе догађаји и на слеђа још из доба пре и за време првог светског рата. | |
Шта се то све догађало и догодило У свету:
Нацистичка Немачка, пред сам други светски рат, вешто користи попустљивост утицајних кругова западних
| земаља и амтисовјетско расположење —
за своје мрачне планове. Одмах по дола ску Хитлера на власт 1938. ти кругови западних земаља показују непојмљиво несхватање циљева агресивног италијал
' ског фашизма и немачког нацизма. Во| Ба Трећег Рајха то вешто користи. У
погодном тренутку рађа се нова немачка армија. Хитлер напушта Друштво наро да у октобру 1938. а само две године ка смије. отказује све одредбе Версајског уговора о миру.
| Немачка и фашистичка Италија ус-
клађују своје циљеве уговором из 0: тобра 1936, стварајући осовину Рим Берлин. Против међународог радничког 'покре та и прогесивних покрета и прогресив них снага у свету, убрзо се ангажује милитаристички Јапан и исте године (но вембар 1936.) закључује с Немачком „Ан тикоминтерна пакт“. Двадесет седмог септембра 1939. у Берлину је потписан Тројни пакт, војни савез Немачке, Италије и Јапана.
Једино и главно своје упориште на Балкану. немачки империјализам нашао
"је на бугарском царском двору. Цар Бо рис Ш прихвата, пуним жаром, пронемачку политику свога оца, ослањајући се на најреакционарније снаге у земљии у армији посебно.
Други светски рат је почео. Бугарски жар и влада врше припреме за присту пање Бугарске фашистичком лагеру. По сле извршених избора, двор је успео да за ново Собрање обезбеди потпуно пос лушну германофилску већину (); У тре нутку напада Италије на Грчку, бугар ска влада врши мобилизацију „ради 0обезбеђења јужне границе и црномор-
-ске обале“ (7).
744" Драматични догађаји ређају се један за другим, великом брзином и по плану из Берлина. Према споразуму, Бугарска дозвољава) да у току децембра 1940. и ја нуара 1941. „један број немачких офи цира дође на бугарску територију ради припрема. напада на; Грчку“ (|), Цар Борис 11 одлази у посету Хитлеру и пред лаже да се реши „питање Македоније“ (0. Хитлер је свога госта дочекао, и на крају му обећао, овим речима: „По држаћу остварење бугарских нациомталних циљева!“ Од посете је прошло само три месеца, а бугарски председник вла де. истакнути немачки експонент Богдан Филов, свечано ставља свој потпис у Бечу 1. марта 1981. на докуменат из даје бугарског народа. Хитлерове трупе споразумно улазе на тле Бугарске, а 0ва као први „поклон“ од Румуније отки да Јужну Добруџму()
Приступање Бугарске Тројном пак ту било је од великог значаја за силе Осовине, за бугарску прогерманску вла "ду. која је сматрала да је дошао пого дан тренутак за освајање туђих терито трија. ;
'. Створен је плацдарм за напад на Ју отославију и Грчку. |
с највишим нацис
тичким вођама, 27. марта 1941. Хитлер
је рекао: „Рат против Југославије могао би да буде веома популаран У Ита
= дији. Мађарској и Бугарској, пошто о-
[| _____ПОЕЗИЈА__ |
пП ред блаженством Е
вим државама треба ставити у изглед добијање извесних југословенских тери
торија: Италија — Далматинску обалу, '
Мађарска — Банат, а Бугарска — Македонију!“ '. и
Немачке трупе и авијација насрнули су на нашу земљу!
У свим немачким акцијама и комби пацијама бугарска влада била је веома ангажована. како у нападу тако иу подели Југославије. Тај бугарски допри нос позитивно је оценио Адолф Хитлер. учесник Немачке у рату. Окупирала је Македонију и део Србије. Прихватила је срамну улогу хитлеровских жандарма, пљачкаша, као и сурови обрачун са ста новништвом окупиране југословенске територије, Тако се догађало и догодило све до периода који је захватио у својој сту дији публициста Слободан Нешовић.
Већ дуже времена осећала се потре ба да се нашој и светској јавности при каже улога Бугарске и њених оружаних снага У другом светском рату.
Књига „Југословенско-бугарски одно си у недавној џрошлости“ новинара (и познатог публицисте Слободана Нешовића представља веома студиозно обра ђена документа и користан прилог ис ториографији међусобних односа двају балканских суседа у бури другог светског рата. Кроз два поглавља аутор обу хвата све околности под којима се одви јају ти односи, а посебно став и држа ње Бугарске. У првом делу своје студије аутор обрађује све елементе који се односе на _ укључивање бугарских трупа у завршне борбе против немачких снага на Балкану, односно на делу територије Југославије и Мађарске. У другом поглављу аутор Нешовић износи ставове Бугарске радничке партије (ко муниста) и Отечественог фронта о националном питању Македоније у току рата и првим годинама после“ њега.
Слободан Нешовић, Као врло искус ни публициста и новинар и аутор богате збирке историјских дела и студија, успе ва да у књизи „Југословенско-бугарски односи у недавној прошлости“ максимал бо открије и искористи многа историј ска документа. Њему полази, за руком да, на. врло прикладан и ненаметљив начин солидно обради покренуто пита „ње. Своје богато искуство и вештину аутор је покревуо у тој обради. Вредно је споменути да се аутор, у своме раду, користио добрим делом бугарске литера туре и архивских докумената, до којих се код вас, из некаквих чудних разло га, тешко може да дође ('.
Детаљи из првог поглавља, Који се односе на оне бугарске снаге које су употребљене на тлу Југославије, по спо разуму у Крајови и одлуци нашег Врховног штаба, дају истиниту слику оно га што се стварно догађало на Сремском фрошту и на делу Мађарске. Они су оповргли свако омаловажавање осло бодилачке борбе народа и народности Југославије. Детаљи Нешовићеви одбацују већ познату тезу званичне бугарске историографије: како је, тобоже, бугар ска војска заједно с јединицама Црвене армије, ослободила Југославију ('), а да су југословенски партизани вршили не какав обрачун“ само са домаћим издај
ницима! Према томе, Нешовић у својој.
„књизи, уствари, оправдано води поле
'мику с бугарском историографијом, ко,
ја је често, па и данас, спремна да на најгрубљи начин изврће историјске чињенице. |
Нешовићева књига је актуелна студи ја, писана језиком и стилом који ће чи таоца освојити. Нешовић заслужује при знање за, ово своје дело.
Бранко Б. Обрадовић
Бугарска је пуне три и по године са
Војтех Братуша: „Композиција“ (горе) ч, »
раголије д
Никола Дреновац: „Враголтје“ („Графос“. , Београд, 1973)
природе
| ,
Хусеин Дервишевић: „Нигдина“, („Свјет-_
| ч „лост“, Сарајево, 1973) =. 1
"За Хусеина Дервишевића („игдина“ је друга збир ! ка пјесама, након „Праз· ника“. 1969.) лако је препо . знатљив у интонацији ути цај Дучића, можда ту и ' тамо Б, Миљковића. а нај видљивије С. Раичковића („Пођимо у траву“, итд.) ' али истодобно Дервише- . вић чини напор и у нај|| бољим _ пјесмама збирке ! доказује да зна и има шта своје казати, што је за читаоца једино релеван тно. У.први план избија Дервишевићева способност да осјећа несређеност живота у себи и око себе и да се тако онечиш- · ! ћен проклетим несмисле· востима изгнанички вра| ћа у искон природе у којој купа и блажи свој узнемирени дух. Он свој осјећај живота пјесмом ди| намизира. интензивира, чи 'ни та пјеснички видним и опипним. рекло би се. Не само што га надомишљава и надограђује. што У осталом чини сваки пјесни подобно таленту че“"то у том обраћању свијету у свој његовој хаотич-
ној сложености, и против он налази странама
положености, нас противним
"могућност додира, ускла-
ђивања, Он и у природи у травама, у пејзажу, ма колико то желио, и хлепио, и намјеравао, никад не губи осјечај двојства, двојности. Он истодобно пушта да га окрепљује и омађијава благост земље, зли у свијести његове пје сме живи истовремено и наговјештај, истина потиснут понекад; обрнутог ре да ствари. 'Радичковићевска кантилена у Дервишевића није меланхолична варка него позив, али позив који не брише стварност повратка. Човјек није пустињак, није вјечит изгнуник и завјереник тиштине. То је апстракција којој ни поезија више не подлије-
сже. Збиљност око нас је
телико јака да је изгнаништво беспредметно, апсурдно. Драма Дервишеви ћеве поезије је драма так вог сазнања. бар "аслу-
7“ Ристо Трифковић
За песника Николу Дреновца, аутора двадесет до данас објављених књига поезије, детињство је одувек имало „своју симфонију звука“. Песник виталних тема младости, најја чи кад пева о Немиру чула и његове еротске помаме, Дреновац се последњих година интензивније враћа песми .,за децу као унутрашњој потреби бића. И не само у збирци „РоБендан“, него и песама „Ђаци весе'љаци“, а онда најновијој књизи „Враголије“, то враћање има драж првих сусрета: сусрета са спознајом ствари, првих уочавања истина, дечијих несташлука и тежње да се „што пре досегне озбиљност и иску ство“. .
Из широке скале тематског мотивеког миљеа, Дреновац У збирци „Враголије“ гради песму својеврсне постике., То је поезија која се по типологији може сврстати У вид традиционалне лирике. /у ствари, реч је о такозваној „старинској песми за децу“ у којој се назиру нека типична обележја садржине и форме. А то су: тежња ка развијању фабуле, бајковит тон, пезање о не-' чем „ван себе“, из позиције одраслог, идила света, доза сугестије и савета, и стандардна класична фигура стиха. — ; у
(Ове особине Дреновчеве поезије имају видно место у свих пет циклуса колико има његова најновија збирка. И док се у првом циклусу („Зелено и плаво“) поменута својства појављују преко панораме
Прелаз
У живици при њивици дрвенњ јарац чека госта сува река воду чека.
Сватовц би били ради да остаљиј вечно млади.
Дошљак
Заувек туђ лљастар 14 бела врана
међу тајнама.
Заљмјђује се децољ.
Ђуро Милекић
(са изложбе која се отвара сутра у Талериј у Београду) '
% '
стихова о сеоском амбијенту („Писмо са села“) или увек присутном свету животиња и птица („Пачје сла вље“, „Чудни пилићи“), у осталим циклусима („Изложба“, „Враголије“, „Од недеље до недеље“, „Авантуре Раке и Ђуре“) све добија израз поетског и мотивског конгломерата. На име, Дреновчева песма за децу обилује ширином посматрања детињства и света: ако то нису нека суптилна улажења у менталне поре бића, онда су, свакако, овлаина опсервирања дечјих побуна према „сво јој маленкости“ („Трагом робинзона“), затим жеља за авантуром („Тамо амо по свету“. „Партизан“) или неспоразуми настали у сукобу са. животним _ неминовностима („Код зубног лекара“). |
Опевајући детињство као израз сунчане радости и виталне хуморности, Дреновац се више везује у песми за амбијент села и провинције нето ли велеграда. Природа. шумеки и животињски свет. љубав 0-. драслих према „малим људима“ и де чја игра 'у смислу имитације „велџких“ — као да су лајтмотиви његове лирике, лирике која звучи и ро-
Сандра“
и УЛУС
етињства _
МОНОГРАФИЈЕ _
Ненаметљива,
смерна књига
·" Душањ Милачић: „Вечни Молијер“ („Слово љубве“, Београд, 1974.) |
Своје дело, вредно поштовања, ДУ-
тиан Милачић попуњава новом значај' ном монографијом посвећеном Молије-
ру. Човек тих, скроман и марљив, Милачић није онај, речити усмењак, тако типичан за нашу средину, него је култивисан писац, ерудита који упорно пише и слаже књиге. Његове књиге не доносе сензационална открића нити необична тумачења, али су више него корисне, јер попуњавају наше кобне празнине. Пре две-три деценије могле су се избројати на прсте једне руке све монографије написане у нас о светским писцима; а на прсте обе руке оне о писцима нашим. Не рачунајући предратне Милачићеве докторске тезе о Балзаковом театру, засноване на новој грађи, нити књигу о Сари Бернар, Милачић је за последњих двадесет пел година 060гатио нашу културу мнографијама о Балзаку, Игору, Золи, Стендалу и сад — Молијеру. Додамо ли томе „Есеје из француске књижевности“, књигу „Од Скарона до Рембоа“, мораћемо да закључимо да готово нико није тако ефикасно популарисао француске класике у нас, особито. највећа имена деветнаестог века. Џред нама би били готово · сви велики представници дасуу Милачићевом здању још само два блока: Флобер и Бодлер. а
У нас се труд и дело олако омаловажавају. Није тешко тврдити да су у питању популаризација, а не истраживачке студије. Реч“ је, доиста, о, популаризацији велике књижевности, алиу најбољем смислу, заснованој на обилној ерудицији и научно провереним подацима. Свако од Милачићевих дела јесте чин савести једног изузетно скрупулозног и чистог изучаваоца.
Књига „Вечни Молијер“ писана је истим методом као и раније монографије Милачићеве, с тим што је она о Балзаку дело веће специфичне тежине и дубљег захвата, а она о Виктору Игоу са интензивнијим напоном страсти, која заражава и читаоца, па он ту књигу чита готово без даха, као романсирану биографију ствараоца. „Вечни Молијер“ је дело искусног аутора, који још једном потврђује своју научну солидност и стилску углађеност; доказује он толику меру доследности да!му она не допушта чак ни добродошла изневеравања себе кроз мисаоне и методолошке обнове и преображаје. Душан Милачић се не мења: од Балзака до Молијера његов стил има исте одлике, његов метод исте врлине и иста ограничења.
Врлине су толике да их морамо респектовати. Књига о Молијеру, као и оне претходне, замишљена је широко па се претвара у исечак француске књижжевне историје, у део повести светског театра, посебно комичног жанра. И не само то: говорећи о Молијеру, Милачић нехотично пише једну значајну страниду историје француског духа, па и више од тога, јер реч је и о историји француског друштва, његове свести, о-– бичаја и морала. Све то обухвата живот једног великог писца и драма стварања, неизбежна драма између уметности и друштва. Како су истовремено под лупом аналитичара и једна стваралачка енергија и једна друштвена средина, између којих је неизбежан и несклад, Милачићева књига одражава једно потлавље из повеснице изграђивања врло сложених "људских односа, с многим психолошким нијансама. Стојимо увек изнова запањени над неким пасажима који нам откривају колико су замршени путеви до правила друштвеног понашања, до усклађивања интереса уметности и друштва, до оне француске мудрости, ироничне и ведре завезље, чији је плод — после свих окршаја — трагање за
мером и начело толеранције, без хојега нема ни хуманих односа, ни слободе ни демократије. Много видова има Ми: лачићево дело, наизглед еклектично, а у суштини за нас дубоко поучно., Оно обогаћује нашу цивилизацију не само новом књижевном студијом него и једном димензијом друштвеног искуства,
"толико потребног нашој још заосталој,
морално неразвијеној средини.
Тачно је да у овом значајном подухвату Милачић нема на претек страсти, смелости и експлицитне креативности. Али је, можда, боље што је његова. књига смерна, ненаметљива и баш тиме имплицитно поучна. Пружа она нашем читаоцу оно што је у нас још реткост; ерудицију, плодове дугог рада, брижљивог бележења, опрезног класификовања. Одликује се она мером и супротност је разбарушеним лакореким делима, бројним у нас. Милачићев метод се често своди на то да наведе многа мишљења, веома опречна — како то може да буде само у Француској, где сваки ко се лати пера сматра да му је дужност да мисли својом главом — а дао тим мишљењима готово и не расправља, него да борбу посматра са стране, сводећи све рго и соп!га занесених бораца на доста обичан закључак да је истина између крајности. Отуда је тешко отети се утиску да је Милачићево дело компилација, али врсна, корисна, нама неопходна. Јер боља је сјајна компилација него лажна оригиналност, без правих темеља.
У термионологији Милачић је колико одмерен толико немодеран. Он ће Молијерову комедију означити као „праву,
„реалистичку“ а Молијера ће окаракте-
рисати као „реалисту по свом темпераменту и својој уметничкој методи“. не водећи при том рачуна да су се данас, после Лелека и Флакера, померили појмови као што је реализам и да се сад употребљавају много егзактније и историјски прецизније. Али се, за узврат, Милачић сјајно поштапа неким класичним. мишљењима и духовитостима, као што је позната опаска Сент-Бева поводом Молијерових позајмица и чак платијата: „У књижевности је допуштено красти, али под условом да онога кога сте покрали и убијете“. Милачић је, уз помоћ француског критичара, показао да Молијер „подражава зато што то хоће, и то као супарник који се не боји двобоја, и као моћни владар који хоће да увећа своју паревину“.
Анализирајући свако дело, Милачић је пратио етапе Молијерове књижевне реформе: од „Школе за жене“, где се зачела и огласила, преко битке око „Тар тифа“, чији се опис претвара у главу из повести слободна духа. и забране „Дон Жуана“, па све до врхунца који представља „Мизантроп“, комедија не за мноштво, већ за култивисане духеве, који не воле да се смеју гласно него да се смеше, толико рафинована да је Милачић истиче као јединствено дело које би Французи могли супротставити „Хам лету“. И даље прати стваралачке напоре, преко „Тврдице“ до „Уображеног 60лесника“, последњег грча стваралачког који ће се претворити у грч самртнички, на самој сцени, на делу, дакле.
Да је и мајстор синтезе Милачић је показао у последњем поглављу ове књи ге. код насловом „Општи поглед“. где је збрао особине Молијерове и проблеме што из његова дела исходе. И анализама и синтетичким збировима Милачић је потврдио да је- Молијер, упркос протеклим столећима, остао савремен и да интензивно живи и после физичке смрти.
Драган Н едељжовић
" |Стевановићев „Горча“
мантично и реалистично, попут рус
стикалне плетисанке или разнежених гласова априлског и мајског ветра. з у аи "Но, изко ван модерне структуре. изко лишена такозваног „модерног сензибилитета“, Дреновчева песма има тренутака када то делимично по стаје. Један део песамау збирци
„Враголије“ добрим делом је савре мен и окренут актуелним темама жи вота, Такве песме су, на пример, „Платан“ у којој песник алудира на „градске оце што руше дрворед“ У име урбаног решења природе, или песма „Нова мода“ — сва у знаку алегторичног натовештаја нашег вре мена, у коме се мало поштују „зако ни културе говора“, језика и право писа. у
Приступајући животу и детињству углавном оптимистички, без сете или душевног малаксања, Дрено вац дечји свет гледа као израз људеског смисла, радости и поноса: деца и детињство су за њега „два весељака“; они трају као смех, као авантура,и враголија. Путем њега песник офтварује део своје поетике која је сва у наклоности за „оне који: долазе“
Џишући поезију за децу, данас много више него раније, Никола Дре новац је трећом збирком стихова за младе освојио још једно подручје песништва. можда деликатније и о-
дговорније: поезију детињства. Мако |
ван савремених поетских струјања, лишен имитације „модела поезије игре“, он се испољава као песник „исконске потребе за детињством“, исказаним "традициовалним поетским маниром. али инвентивно својим, са осећањем за слику и сми-
сао, за доброту и оптимизам, за ја-
сност и јединственост поетскот то-
"вора,
Воја Марјановић
„Савременик“, број 4
Видосав Стевановић, Скендер Куленовић, Пре-
драг Матвејевић, Љубиша.
Јоцић, Божидар Милидраговић, Милан Милишић, Драгиња Урошевић, Владимир Стојшин, Драгољуб Недељковић. То су писци именовани на насловној страни најновијег броја београдског часописа „Савременик“. Видосав Стевановић наставља да објављује роман „Константин Горча“. Скендер Куленовић, Љубиша Јоцић, Милан Милишић и Драгиња Урошевић нуде читаоцима нај новије песничке радове. Предраг Матвејевић говори о“ономе што је лево и о ономе што је десно у култури, а Драгољуб Недељковић о уметности и идеологији. Божидар Милидраговић објављује про зни рад „Смрт дактилографа Слијепчевића“. а Владимир Стојшин причу „Љубавни дневник са Љиљаном“. : · Читалац ће овде наћи још и песме Шефка Аламеровића и Братислава Милановића; затим размишљање Милана Дамњановића названо „Управ-
љање и стваралаштво“, и седам критичких осврта на седам нових књига. Предраг Протић, Чедомир Мирковић, Миливоје Марковић, Иван Шоп, Тиодор Росић, Николај Тимченко и Василије Радикић пишу о новим књигама Алексан дра Тишме, Ћамила Сијарића, Вите Марковића, Милорада Ђурића, Вука Милатовића, Даринке Је врић и Радослава Бре“ тића. ВВ. д. главног и. 0лговорног уредника Павле Зорић. Цена 10 динара).