Borba, Jun 17, 1983, page 8
Јо УУ. УУ
Јој,
СТРАНА БОРБА — 17. ЈУН мез. «)б
ИЗ ДАНА У ДАН · ДАНИ МАКЕДОНСКЕ КУЛТУРЕ У УЗБЕКИСТАНУ
Двадесет и друге Липарске вечери, традиционална културна манифестација која се одржава у част великог песника и сликара Ђуре Јакшила у његовом _ родном _— месту Српској Црњи, свечано су отворене и затворене, а вест о томе објавила су 2 (и словима: два) листа локални „Зрењанин“ и но восадски „Дневник“. За остале, изгледа, није довољно интересантна ова манифестација, мада је краси епитет једне од нај старијих У Покрајини, па је нису удовољили ни вестице... Понашање средстава ин формисања према Липарским вечерима, на жалост, није и једино те врсте. Чак се треба више забринути због чињенице да и они који би морали дабри ну о „Липарима“ то не чи не савесно, а црњански ен тузијасти остају и без по дршке својих „богатијих“ суседа Зрењанина и Кикинде, а да се и не говори о марами на очима по крајинских културних фо рума кад треба „одрешити кесу“ за „Липаре“... Прош ле године, да подсетимо, обележавана је 150. годиш њица рођења славног песника и сликара. Јавност је обавештена о томе како су протекли и „Липари“, да су отворени, а по сле „увенули“... Једностав но, планирани програми,
разноврсни и квалитетни, нису реализовани, јер уме тници и културни стварао ци нису дошли у Црњу... Истицана је потреба да се о Липарским вечерима проговори на другачији на чин, да се прецизније одреде домети и перспективе, осмисли ова манифестација. Ни ове иницијативе нису новијег датума
јер зла судбина — ваљда од самог почетка — прати „Липаре“...
Тада најзначајније цоговорено је да се начи ни прекретница у организовању манифестације, да се њено одржавање помери са октобра на јуни, да се обогате садржаји... Оно најлакше — померање датума одржавања „Липара“ — је и учињено, али је све остало омануло ово га јуна. Помоћ Зрењанина и Кикинде, градова где је Ђура Јакшић боравио и стварао и који схватају значај обележавања имена и дела Ђуре Јакшића, је изостала, а ни Покрајински СИЗ културе није зматрао за сходно да бар финансијски помогне „Ли паре“... Са 250 хиљада ди нара црњански ентузијас ти (а, то су они у правом смислу речи) нису могли много да учине нити да осмисле овогодишње „Липаре“. Како је највећи, го тово сав терет пао на њи хова нејака (финансијска) плећа, решење су потра
Увенули „Липари
Поново и недвосмислено треба рећи: манифестација посвећена делу песника и сликара Ђуре Јакшића препуштена је недопустивој небризи. Као да, заправо, и никоме није потребна. Зашто
жили у оживљавању аматерског стваралаштва. Дру тим речима, дали су прилику аматерским ствараоцима да покажу шта знају, а аматери, познато је, нису скупи... Они су певали, играли, изводили драмске представе из свог репертора, а све то нема баш никакве везе са Ђу ром Јакшићем. Све је било — о Ђури, без Ђуре, а у коликој ће мери „Липари“ афирмисати младе ствараоце, тешко је рећи... Трема, међутим, поново подсетити да су Липарске вечери установљене Ђури Јакшићу у част, да је захваљујући њима из заборава отргнута успомена на другог овдаш њег великог књижевника Милету Јакшића, историчара и публицисту Милутина Јакшића, прву жену романсијера у нашој књижевности Драгу Гавриловић, два врсна, рано преминула писца Момчила Миланкова и Војислава Кузмановића... Треба, такође, коначно схватити да „Липари“ — овакви ка кви су већ неколико година — нису никоме потребни. То као да поручује и Ђурин бронзани осмех са новоподигнутог спо меника у центру Црње, то се већ дуго питају сами Црњани. А, одговора 'нема ниоткуд...
Слободан ПАШИЋ
ПРЕД ЈУБИЛАРНИ 15. МЕЂУНАРОДНИ БИЈЕНАЛЕ ГРАФИКЕ У ЉУБЉАНИ
Домаћи и домети
светски
(Љубљана, 16. јуна) — Сутра увече свечаном доделом Велике награде, у Љубљани почиње јубиларни, 15.
бијенале графике.
На овој међународној изложби у Модерној галерији, која у свету има изузетан углед, ове године учествује 541 аутор из 56 земаља са 1.300 графичких листова. То су уметници које су на Бијенале позвали ликовни критичари, уметничка удружења и Одбор Бијенала. Осим позива, сви графичари имају и могућност учешћа на овој приредби ако се јаве на конкурс где најбоље
радове бира југословенски жири. Конкурсом на Бијенале |
долазе и сви југословенски аутори. Овог пута на конкурс
се јавило 694 уметника (170 из Југославије), од којих је !
жири одабрао 213, а од тога 36 из наше земље.
Пошто Секретаријат Бијенала бележи 30. годиш- |
њицу рада, организавано је и више пропратних при-
| И. ко је била иређена изложба графика енгле- | редб Пн и 5 раф ! ридеког из 14. века,
ског уметника Хенрија Мура, поставка дела свих досадашњих добитника Велике награде од 1955. године на овамо, затим изложба графичких листова свих домаћих аутора који су на Бијеналу награђивани. Публика је видела и посебну изложбу копија малих скулптура од педесетак аутора. У Дому „Иван Цанкар“, истовремено, приказано је како настаје графички лист, и то у више техника.
Бијенале је праћен бројним разговорима и симпозијумом „Савремена графика“, на којем осим домаћих учествују и гости из иностранства. А. ДВОРШАК
инат
„скопско лето“ ШИБЕНИК У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Скопље. — У главном граду Шибеник. — У Музеју града
СР Македоније, у оквиру манифестације „Културно лето“, до 15. септембра биће одржано #26 позоришних, музичких, ликов-
них, фолклорних и филмских програма. Уз остало, публика ће упознати и неке иностране
Шибеника представљена је зна чајна историографска књига „Сто закона реформације града Шибеника из 1608, године“, Реч је о оригиналу штампаном У Венецији 1608, од којег су остала само два непотпуна примерка, па је уредник издања проф.
ИСТОРИЈА ТЕАТРА
Загреб. — Јуче је у Хрватском народном казалишту при годно обележена једна деценија манифестације Дани хварског казалишта, која је од посебног значаја за најшире сагледавање историје театра и драмске књижевности од сред њег века и ренесансе, стваралаштва Мирослава крлеже, позоришта у револуцији до најактуелнијих савремених збивања у театру. Том приликом представљена је девета свеска зборника научних радова са
прошлогодишњих Дана хварског казалишта. (и. т) МАКЕДОНСКО РЕЗБАРСТВО Рим. — У овдашњој Палати
„Венеција“, отворена је репрезентативна изложба македонског резбарства од М. до 20. века. Поставка садржи више од 20 дела — од најстаријег узорка, статуе Климента ОхЕ до најновијих – остварења овог древног заната. Недавно је у италијанској метрополи била приређена и ретроспективна изложба југословенске таписерије. (м. в)
ДРУЖЕЊЕ СА СЛИКОМ
Тузла. — У Галерији југословенског портрета одржан је традиционални сусрет „дружење са сликом и музиком“. Оттворена је изложба графичких листова из фонда Галерије, и изведен пригодан музички програм. (г. Л)
ФИЛМСКИ ДОКУМЕНТИ
Бихаћ. — Поводом 40. годишњице Другог засједања АВНОЈ -а, стварања Завнобиха и знаменитих битака на Неретви и Сутјесци, одржана је преми-
БЕЛЕЖИМО |
мајстора |
Свестрано упознавање
манифестациије наишли су на изузетно повољан пријем
Сви програми управо завршене члан делегације СР Македоније и
и високе оцене домаћина — каже Матеја Матепски, председник Републичке комисије за културне везе са иностранством
«Скопље, јуна) — Пре неки дан (12. јуна), завршени су Дани македонске културе у Узбекистану, одржани у оквиру Програма културне сарадње СФРЈ и СССР-а. Шездесетак македонских уметника, културних радника и научника, боравило је у Ташкенту, Чизаку, Чирчику и Самарканду, где је било организовано 70 приредби фолклора, музике, срилма, уз представљање књижевности. И издавачке делатности. Била су одржана и два предавања о Македонији и њеној култури, као и предавање о искуствима асеизмичкот грађевинарства у Скопљу. Отворена је изложба македон-
ске књиге, у целини покоњена Универзитетској библиотеци „Алишер Навои“ и поставка уметничке фо-
НЕСПОРАЗУМИ
'
тотрафије „Шотлед на Македонију“. — Ова манифестација је, каже Матеја Матевски, председник Републичке комисије за културне везе са иностранством и члан делегације, протекла у знаку великог интересовања за македонску и југословенску културу, и то пред препуним дворанама највећих институција с" Узбечке Републике, Тај пресек савремене културе и уметности македонског народа и турске и албанске народности у Македонији, као и културне традиције македонскот и других југословенских народа и народности, наишао ,је на изванредно срдачан пријем публике и изузетан одјек у тој средини, посебно у средствима јавнот информисања у Таш кенту и другим градовима.
„Поклоњени““ сценарио
Како је и зашто титоградски редитељ Слободан Милатовић одбио да прихвати уговор за снима-
ње свог играног филма
(Титоград, јуна) — Снимање новог играног филма „Чудо небеско“, требало је ускоро да почне у маленом црногорском селу Добоши, на обалама Скадарског језера. Овај посао, према свему судећи, мораће да се одложи док се не ријеши питање ко је сценариста филма. Јер, Слободан Милатовић, редитељ из Титограда, чија је идеја прво преточена у ТВ-драму, а касније са Живком Николићем аутор сценарија за играни филм „Мацина трава“, (сада „Чудо небеско“) одбио је да потпише уговор „за идеју сценарија“. О чему је ријечт
— Прије три године написао сам једну ТВ-драму и касније, кад сам је прочитао Живку Николићу, он се заинтересовао за текст и то смо претворили у ТВ-серију. Затим, смо тај пројект, односно идеју понудили „Зета-филму“, каже Милатовић. — Тамо су нам рекли, наставља он, да направимо сценарио за играни филм. Тако смо и учинили. Сценарио за играни фил ·, како смо га ми назвали „Мацина трава“, радили смо годину дана у неколико верзија. На крају Савјет „Зета-филма“ је прихватио сценарио,
Након прихватања сценарија за снимање филма, цесило се оно што нико није очекивао. Наиме, договорено је да се нађе неко
!' стручно лице које би било
сарадник у сценарију, да доради дијалог. И за тај посао ангажован је Синиша Павић из Београда. Након што је Павић завршио
„Чудо небеско“
латовић. Иза његових леђа убијеђен је Живко Нико. пић да он и Милатовић буду они према чијој је идеји написан сценарио, а ла сценариста (буде Синиша Павић.
— За чуђење је да се Живко Николић могао договарати са произвођачима филма у моје име, кажег Милатовић. — У крајњем случају Николић је и режисер овог пројекта, па самим тим није му тешко бипо да се одрекне сценарија. Највише сам оштећен ја. Увријеђен сам као човјек и стваралац. Чак су поклонили мој сцеварио другом човјеку. с" Мови сценарио има 80 одсто онога што смо ја и Николић урадили. За. држани су сви моји ликови и њихова имена, а зна се шта је то у једном сценарију. У ову игру су се укључили неки људи извач Црне Горе и, према мом мишљењу, извршили притисак на Нихолића који је пристао на ову солуцију. Изгледа да је то био услов да филм добије средства за снимање.
Тако је ових дана титоградски редитељ Слободан Милатовић — умјесто да спрема снимање филма спремио доказе, све верзије свога сценарија (свакако, и Павићевот) однео код адвоката, пронашао експерте за ауторство и будуће разговоре са екипом филма „Чудо небеско“ кући правде.
Ипак, тргба се запитати ко је могао Синишу Павића прогласити сценаристом филма, ако он није и његов аутор: Уосталом, кахо
водиће '
У сва четири града на свечаном отварању, у присуству бројне публике говорили су представници домаћина. У Ташкенту — председник владе Узбекистана Худај Бердијев и Драгољуб Ставрев, председник Извршног већа Македоније. Затим је изведен програм у оквиру којег су читане поезија и проза савремених македонских пи-. саца: Јаневског, Конеског, Шукри Рама, Чаповскот, Ташка Геортијевскогт. Матеје Матевског, представљена дела савремених македонских композитора Томе Прошева, Данча Зографског, Риста Аврамовског, Благоја Ивановског, Власти мира Николовског, и других, са диригентом Александром Лековским, а у извођењу Милке Ефтимове, Стеле – Слејанске, Евушке
БАЛЕТ
Игра без сјаја
„Шчелкунчик“ П. И. Чајковског
Народном позоришту, кореограф Жарко Пребил, | диригент Ангел Шурев
| | |
Иако најављена као премијера, представа „Шчелкунчик“ П. И. Чајковског, изведена у Народном позоришту у Београду, у ствари је обнова тог балета, који је на истој сцени изведен пре шест година. Поново смо видели веома успелу сценографију – Владислава Лалицког и костиме лепих пастелних боја Божане Јовановић, који су били оквир за исту, тек незнатно измењену кореографију Жарка Пребила.
Време, свакако, чини своје, па је овог пута традиционална класична поставка, инспирисана мотивима Хоф манове приче, деловала мање ефектно него на премијерном извођењу. Сведена на једноставне играчке ком позиције у првом делу балета, Пребилова поставка је тек у финалу достигла ефектност класичног спектакла. Извесна нелогичност збивања у театарском смислу, те наивност фабуле, за савременог гледаоца се очигледно могу „спасти“ само перфекцијом извођења која је, овог пута, углавном изостала.
Игра без сјаја, коју је при казао београдски ансамбл, а и већина солиста, без сумње јесте резултат недовољног бављења чистом класиком, која строго утврђеним канонима поставља пред извођача веома сложен задатак. Стога су неуједначеност у извођењу скупних ига ра, непрецизност у обликовању класичних корака и плесних фраза битно утицале на укупан утисак са ове представе. Чини се да није сувишно питање није ли овај балетски ансамбл, са
У ЖИЖИ
Личне страсти, или...
После невероватног епи-
лога прославе јубиларне годишњице Београдске филхармоније када је
„дебљи крај“ извукао њи ' хов ВД директор, овај ко лектив би „фамозни“ маратонски конкурс за умет ничког директора требало да допуни: „За уметничког директора биће изабран __ физички – најјачи кандидат“.
Шалу настрану, али Филхармонија је у поне- , дељак поподне подсећала више на неку спортску дворану у којој је одигра на „нефер“ утакмица, не-
Трпкове-Елезовић, и Румене Димитрове, и са Узбекистанском филхармонијом
Наша делегација је посетила Централни комитет КП Узбечке ССР и била примљена код првог секретара МЦештралног комитета Шарафа Рашидовича Раши дова, председника президијума Узбечке Републике
то на „храм уметности“. Усмана Хођаева, председни || Наиме, у оквиру прослака владе Худаја Бердијева, ве 60, годишњице рада
ове куће. Златни амблем додељен је М. Радовићу као најбољем музичару. Сматрајући _ да је незаслужено добио ово признање, неко из колектива добацио је Радовићу нешто у том смислу, када је он истог тренутка ударио свог колету Николу Вранића (за кога тврде да је веома примеран и поштен радник, члан СК, а према мнотима чак и водећи хориста Београда). Од силине ударца Вранић је пао на степениште, а потом се подигао и почео да јури Радовића по ходницима. Тот тренутка је, према причи једног очевица. ВД директор Божидар Тумпеј, да би спасао ситуацију, стао мизме ђу њих двојице, и сам до био ударац од Вранића. У тучу се затим умешали и многи други.,То сазнајемо од новинара „Новосин: Без обзира на запрепаш ћење јавности подвлачимо да се овако нешто у колективу којем одавно не иде добро могло и очекивати, Туча јесте најбруталнији облик комуницира ња међу људима и свакако је треба осудити али ту има још много „Тихог незадовољства“ _које је можда теже. Подсетимо само, на пример, да после трапичног разговора са Војином Савићем) још 1едан кандидат Јован Шајновић који је дугогодишњим радом у Загребу потврдио квалитете, овде ни је успео на конкурсу за уметничког директора. Не схватљиво! Но. и многе друге ствари овде СУ несхватљиве. Али...
Не желећи да брани“ музичаре који овде рат и гледајући шире на целокупан живот овог колектива и његов статус у друштву, сматрамо да је то дугогодишње тешко ста ње одавно требало да постане брига шире заједнице. Није то више ствар само "Савеза комуниста ове институције. И није више само њихова брига шта Филхармонија нема довољан број музичара, што нема уметничког директора нити шефа диригента, И што је свој уметнички квалитет свела на ниво „провинцијског оркестра“. Сматрамо да ако је потребно да један главни град има своју репрезентативну ·филхармонију (а чини нам се да без тога не можемо) онда се мора решавању _ ових проблема приступити другачије и озбиљније.
и других функционера.
У време одржавања Дана македонске културе, у Москви у југословенској амбасади је отворена изложба дела руских аутора преведених на македонски, и дела македонских аутора 06јављених у СССР-у. Пред стављени су романи Славка Јаневског „И бол и бес“ и „Стабла“ на рускоми украјинском језику,
0. АРБУЉЕВСКА
у београдском
Једина светла тачка представе била је Иванка Лукатели (Маша), која је деловала уздржано у првом делу балета, да би у завршном дуету, посебно у веома тешкој варијацији изп чина показала да супериорно влада класичном балетском техником брзих окрета, лепих развојних линија и ефектних скокова. У алтернацији, ова партија је била поверена Милици Бијелић, која је имала љупкост и сценског шарма, али не и снаге и играчког знања да успешно савлада све замке те виртуозне класичне улоге.
Александар Израиловски (Принц), показао је изузетно залагање као партнер, па је завршни дует, пун раз новрсних, компликованих ваздушних подршки са обе партнерке веома с сигурно одиграо. У соло-игри њему је међутим, недостајало дис циплине и складности неопходних у грађењу чистог класичног стила какав захтева овај балет.
Од бројних солиста, који су очигледно са мало одушевљења приступили интер претацији појединих ликова и игара, у пантомимском погледу је био најупечатљивији Владимир Логунов, док су се у играчком смислу истакли Војислав Јаћимовић, Лео Гашпић, Јован Сувачаревић и Крунослав Симић. Познати дивертисман националних игара деловао би сасвим бледо да се у Руској игри нису појавили Зоја Беголи и Григориј Ковалов, који су показали искрени ентузијазам и умеће што смо га прижељкивали током целе представе. тосте који ће учествовати на традиционалним летњим уметничким фестивалима у нашој земљи. (0. А
се говори
Славко Грубишић саставио јединствену публикацију у којој
и другим збивањима у овом граду у средњем веку.
и о шибенском новцу | и Херцеговина“,
(. Р) | БиХ 191—1981.
јера документарног филма Хај рудина Крвавца „земља Босна Филм прати све значајније догађаје на тлу
свој посао, одржано је ја неколико сједница Савјета „Зета-филма“, али на њих ђ није позиван Слободан Ми-
Павић може дозволити да га неко потписује за оно што није његово дјелот
н ЂУРИЋ
тако дугом признатом традицијом у гре нутку смене извесној кризи.
МЕ Оркестром
тенерација у Ангел Шурев.
је дириговао
Милица ЗАЈЦЕВ
Другот пута, нема. с. Ј.
елити ти лети тенк паника све циник пл пенниа ли зимиеини:— ти
Од часа кад се јавила идеја да ПУТЕВИ ПИСАНЕ РИЈЕЧИ
„Веселин Маслеша“ објави изабрана дјела „Младена Ољаче (у осам књига), овај писац је на живој муци. Фљача је написао више књига него што обухвата сам избор, и требало је суочити се са самим собом, изабрати, да би се, у ствари, стваралачки сабрало. Иако се у међувремену ништа ново није писало, и-
"ако се пишчев креативни потенци-
јал није трошио на нове странице, припремање · избора је за Ољачу био прави креативни посао.
Роман о роману
Звучи невјероватно, али је тачно: досад Младен Ољача и није
знао шта је све написао и колико
тога се затурило у памћењу, па је требало изнова прелистати пожутјеле странице „Младости“, „Младе културе“ и „Борбе“, и открити оно што је пролазност новинске хартије „потрошила“ као текуће, дневно штиво. Сада се то поново вратило у своје духовно лежиште, да би. као сабрано, творило засебну цјелину. То су, прије свега, односи на књиге „Тренутак историје“ и „Људска ми-
С друге стране, у потпуно новој структурно-композиционој схеми, поједини Ољачини романи представ љају овдје средишта око којих се. по логици тематско-садржајне гравитације, окупљају приповјетке, да би их богатије освијетлили и допу-
Повратак изворишту
Књижевно стварање је за Младена Ољачу људска борба против моралне глухоће савременог свијета, против пролазности као људског метафизичког усуда, а за људску садржину живота, за нови људски и етички поредак
нили, или да би, кад је ријеч о роману „Молитва за моју браћу“, самим критичким „материјалом“ који је настао у његовом поводу, настала хроника или прави „роман о једном роману“. Тако засебно објав-
љена дјела — „Црне сјекире“, „Козара“, „Развалина“, „Нађа“, „Молитва за моју браћу“ — нису, у ком-
позиционом устројству какво се сада нуди читаоцу, остала да важе сама по себи — него имају не само своју допуну већ често и интерпретацију или критички коментар. Ољачу · подједнако _ интересују грандиозност народноослободилачке епопеје. њена етичка и хуманистичка димензија и обичност, величина оног што се нуди. као ситница. За ово посљедње је посебно карактеристичан кратки запис „Ситнице“. текст-кроки о обичним предметима (изложеним у фочанском Музеју) који су нађени код убијених партизанских бораца. Све оно што је чи нило скромну орнаментику свако-
дневног битисања, одједном је почело да зрачи као аура јединствене „људске судбине“.
Младен Ољача је писац који је, поред примарног позива да пише књижевна дјела, симултано остваривао још један литерарно-критички задатак: одмјеравао је своја ства ралачка искуства са искуствима других аутора, разговарао са нашим значајним писцима, посјећивао родна мјеста оних који већ давно чине класику наше литературе, критички и друштвено ангажовано писао о феномену језика не само као лингвистичке, него и историјско-дру штвено детерминисане антрополошке појаве, мучио се, увијек изнова, да одгонетне тајну односа револуције и умјетности, а да у том односу ни револуција ни умјетност не буду на губитку, питао се жестином која иде до искључивости, може ли књижевност да мијења свијет... Био је, једноставно. отворена духа за све што чини саставни иако че-
сто потпуно невидљиви, привидно само апстрактно, амбијентални дио умјетничког позива и његовог социјално-историјског статуса и смисла Књижевно стварање је, према Ољачи, људска борба против моралне глухоће савременог свијета, против пролазности као људског метафизичког усуда, а за људску садржину живота, за нови људски и етички поредак.
Писац не тумара као слијепи миш, „он сам ствара свој закон који важи само за њега, увјерен да му не може помоћи никакво колективно тијело, никаква резолуција, никаква декларација“.
Први, највећи захтев
Човјека треба спасавати од њега самог — ето првог и највећег зах тјева који се поставља пред савре-
. меног писца.
Младен Ољача
То спасавање јесте рендгенски снимак човјекових мрачних сила, духовна сеизмографија оног друштвеног пакла који сваки час може доћи: „Било би најбоље да останемо код онога што је наше; да вучемо своје мало или велико звучно клатно, и да звонимо7 Звонимо, тражећи да наше звоно. и кад га нико не чује. одјекује људским гла сом, само правим и. незамјењивим људским гласом“.
Како бити по убјеђењу комуниста, а ипак имати своје стварала-
чко ја7 Та дилема је произвела мно ге тешке људске и моралне драме и трауме, и оно што из Ољачине студије произлази као закључни став, садржано је у захтјеву да умјетност буде сама себи судија, односно да у историјски посредованом естетичком искуству тек онда код умјетност досеже највеће естетске домете, она остварује и најреволуционарније хуманистичке задатке. С
тим што ти „задаци“ нису унапријед дати, нити политички прокламовани, него их умјетност износи као
конститутивне моменте свог естетско-друштвеног бића, као своју ду ховну стратегију.
Изабрана дјела Младена Ољзче у осам књига налазе се сада пргл читаоцем, И за.оне који су симпотијама и континуирано пратили = Б= тов књижевни развој, ово издање ће сигурно представљати новост.
Поступком критичко-редукт' методе, изабрано је оно што пг' а мишљењу самог писца и аутора ових редова може да се одржи 58" једно, што може да буде „збир бе! остатка“. Као збир, ово
„зне
издање је истовремено, знатна олакшица и #! лика мука за писца Младена Оља: чу: оно осветљава пређени ствара: лачки пут, алими именује онај „ра'
м а Н| дни наслов бескраја“ који признај
будућност једино тако о је а ваја зполи морно тражи и — осваја. о ма м. 0
препговора сабраним дјел љаче) Др Касим ПРОХИТ