Borba, Dec 24, 1988, page 5
. ла је доиста спектакл у којем су многи
· већ понајпре осећај усхићења који је дигао
може без снова, и т) се, баш у дијалогу, и наглашава („Циганин без снова је као црква без крова“). У' овом случају, дакле, снови замењују истаорију. Чини ми се, најдиректније. Ако сам: у првим филмовима упориште тражио у историји, овде сам га, најнормалније наша о у сновима. Јер, управо Циганима сновт замењују историју. Отуда, сад се испост авља, тај „магични реализам“, као оснојно ауторско својство једног погледа на народ који своју културу, своју историју истфљава баш кроз снове. Перхан, глечвни јунак филма, сугерише својој (јаби, у једном писму, да су му снова; окружени недаћама што их ствара ' зверињак у који је бачен (други сежит, други људи, други обичаји). И сан а... Митолошке пројекције Цигана о себи и свету веома су занимљиве. Ми имамо ту једнострану димефззију читања — да су они, ето, као роба ви дошли из Индије, и раширили се по Европи. А Цигани се држе 4
Драган Белић Енвер Демировић
Професор њујоршког Колумбија универзитета, доскорашњи бас-гитариста групе „Забрањено пушење“, филмски редитељ Емир Кустурица слетео је, 21. децембра увече на сарајевски аеродром, да би се сутрадан у „Скендерији“, представио публици на премијери свог трећег играног филма „Дом за вешање“. Кустурица је, иначе, већ раније најавио „нешто већу фешту“ овом приликом, и то не само у Сарајеву, већ и у неколико југословенских градова у којима ће бити приређене свечане премијере његовог филма. Вели, има разлога за тако нешто, а вољни да учествују у свему томе су и јунаци, односно прота гонисти његовог дела. :
А фешта у Сарајеву, овог четвртка, би-
4
Сви смо ми чергари
Говорећи о метафоричним слојевима „Дома за вешану“, Кустурица износи запажање једног свог пријатеља; '
— Знаш, рекао ми је, твој филм почиње „као циганеки“, али се после гледа „сасвим нормално“, ка и сваки други. И он, тај мој пријатељ, Верује да је у питању чаролија која, на темељу једне примитивне иконографије, исијтва причу о човеку који, као и сваки други, кад га околности избаце из дотадашњег Џ зета, постаје жртва злих сила, да би се у свој природни околиш вратио као потпуно из|мењено биће. И при томе, страдава...
могли наћи задовољство. Није у питању само песма, свирка или штогод слично,
на ноге читав град. Захваљујући публици на подршци, Кустурица је, на крају те вечери, пожелео да сваки југословенски филм прође кроз сличну премијерну ситуацију, а на добробит уметности...
Уочи те свечане прилике, пошто смо током преподнева видели филм, разговарамо са, Емиром Кустурицом. Около је прилична гужва (четири поподне), јер ва-“ ља уредити све детаље пред премијеру. Кустурица жали (ми, такође) што немамо више времена за сам разговор, али — слежемо заједно раменима — околности су такве. У два маха, а због неких детаља око пробе, разговор ће бити и прекинут.
Лепо је бити Латиноамериканац
Гледајући филм „Дом за вешање“, критичару се намеће једна метафора, а потиче од једног аргентинског писца који каже: „Отворене вене Латинске Америке“. Чини се да је ово, заправо, филм „отворених вена“2
— Свиђа ми се та метафора. Ако већ морам да будем негде сврстан, онда ми је лепо да будем Латиноамериканац, односно латиноамерички редитељ. А изгледа да негде другде и не постојим: ако се прави нека босанскохерцеговачка ретроспектива, онда мене тамо нема; а југословенска кинематографија, као што знате, не постоји, па би се ја сасвим угодно могао осећати у друштву са тим фантастичним латиноамеричким писцима, вољан да прихватим
њихов литерарни свет, њихова уметничка опредељења. Коначно, мислим да они ра-, де са једним занимљивим материјалом...
Нисмо случајно споменули, одмах на почетку, тај латиноамерички свет. У домену поетичких принципа, везали сте се за ону врсту тзв. магичног реализма која је карактеристична за уметничко стварање у том делу света.
— Ти принципи су природно произашли из саме теме. Радећи ову причу, морао сам се ослонити на тај свет сновиђења, на циганску митологију, а она је, као што знате, помало искошена за наше стандардне појмове. Они су људи једног особеног света, са сновима који пате од реалности, па је, у том смислу, било неопходно,„комбиновати надреалност са реалним ситуацијама, спајати то у одређене целине, а тежећи да оно изванредно буде што реалније, а оно реално зачињено надреалношћу.
На глобалном, друштвеном плану, та спрега са латиноамеричким бекграундом делује такође изазовно: не постаје ли и ова наша земља нека врста латиноамеричке банана-републике, са оваквом инфлацијом, корупцијом, извозом памети (додуше, без војне хунте на њеном челу)г
— Можда ћемо и то имати. Мислим, хунту... У ;
Можда, али да се понадамо да нећемо. Мислили смо на компликовани друштвени контекст, па и врло специфичну, мултиетничку ситуацију у | којој би, на пример Роми, могли бити
· Индиоси. )
ИСПОЉАВАЊЕ СНОВА КРОЗ ИСТОРИЈУ: Емир Кустурица
О ињаку ;
Емир Кустурица, режисер ·
Данас је политика она сфера где се не стиче много доброг. У часу када је све исполитизовано мудрије је успоставити дистанцу. Политика је тада јалова и не може решавати проблеме. Ту онда остају само две ствари — полиција и војска. Роми су мудри — што даље од политике,
јер је за њих — бескорисна
своје митологије — да их је бела гуска пре-
нела преко мора. Они су, преко њених крила, савладали те огромне просторе... Да ли зато, као врсту отклона, Перхан негује ћурку2
— То је Перханова спона са детињством. Кад изгуби ћурку, он одраста, суочава се са невољама. Иначе, у ромској митологији ћурка је, насупрот гуски, симбол митског времена... Знате ли да Американци, готово обавезно, за Дан захвалности, имају ћурку на трпези2
Да, знамо... Американци су то ле_ по смислили. Но, Перхан касније, кад је изгуби, често сања ћурку.
— Историја у сновима. Перхан кроз снове сажима митско време, своје етничко трајање, и ћурка му се увек јавља у тренуцима криза, сумњи, недаћа. Ћурке му природно лете кроз снове...
Јака звучна димензија
Занима нас функција звука у овом филму. Чини се да је он наглашенији (кад кажемо „звук“, мислимо на комплетну
А
звучну кулису: шумови, музика, говор)...
— Да, звук је доиста наглашенији. Же-
лео сам да све то — музика, шум воде, бат
корака, лепет птица — буде у функцији једног, да кажем, јачег концерта. Да све то са платна делује као један јаки концерт. Иначе, мислим да је то последица мог искуства у раду на последњој плочи „Забрањеног пушења“, где сам схватио потребу тог наглашенијег звука у филму. И чини ми се да је ово први пут у једном југословенском филму да се звук третира као врло важна компонента филмског исказа. Добро, ту су и ниски технички стандарди, југословенске кинематографије, где се није могла добити та јака звучна димензија. Овога пута сам, у том смислу, имао среће да урадим управо оно што сам желео.
И раније сте, чини се, умешно употребљавали звук као важну компоненту, па су вас неки, чак, упоређивали са Фасбиндером. Мада не само због тога...
— Драга ми је та паралела, и мислим да је оправдана. Дакако, не само због улоге звука. Снимао сам мелодраме, баш као и он, настојао да у филмском језику корис-
· тим елипсе и да тај елиптички исказ има
она својства филма којима је баратао и Фасбиндер. Волим и та снажнија прескакања која је он Неговао, његову употребу времена.
И кад смо код Фасбиндера, још једна паралела. Могло би се рећи да је он, у неку руку, био филмски биограф немачког друштва, и то управо преко својих мелодрама. Чини се да ни Емир Кустурица, после трећег филма — није далеко од те оцене: уметнички биограф послератне југословенске стварности. > — Хвала Вам на таквој оцени. Јесте да
сам увек тежио да радим мелодраме, да кроз те обрасце говорим о нама овде, да се држим, како кажете, историје као упоришта, а сада, пак, снова... .
Прва два филма обрађивала су периоде педесетих и шездесетих година. Овај сада бави се тзв. савреме-
' ном томом. Читава послератна историја... з
— Ми смо измислили ту смешну син-
тагму — савремена тема. Сваки филм се,
заправо, бави савременом темом, односно,
сваки добар филм. Коначно, у „Дому за ве-
шање“, шта је то тзв. савремена тема: пре-
ене отворене
' НЕДЕЉНА БОРБА _ 24-25 децембар 1988. . | страна
5 пЕ => -
Расцветавање метафора
Трећи играни филм Емира Кустурице, вољом ауторског опредељења свог редитеља, сврстан је у категорију — љубавних филмова. И то, доиста, јесте филм о љубави Пер_ хана и Азре, чврстој и жестокој, у којој ће они сагорети пред навалом злих сила што их оличава Ахмет Џида са својим пајташима, док ће Перхановој баби преостати да одгаја ма. лог Перхана, чедо једне честите и велике страсти...
Но, иза те синтагме о љубавном филму, Кустурица крије, по свом ранијем ауторском обичају, читав низ раскошно изведених метафора које, утемељене на ромској митологији, исијавају у овом богатом, целовито уобличеном филму. Наслон на колоритну иконографију ромске културе редитељ узима тек као претекст, ентографски предзнак ко ји му омогућује дубљи и сложенији увид у авантуре људске душе, баратајући оним слојем тзв. примарних емоција што се гледаоцу указују као најдиректнији комуникациони модел са природом саме филмске приче. У том контексту, наравно, Кустурица бежи од површине колоритности, од поигравања са тзв. ромском егзотиком, настојећи да низовима метафора подари антрополошки релевантну, али и уметнички убедљиву „слику“ људске трагичности.
. Узимајући снове својих јунака као неку врсту кључа за читање тих метафора, Кустурица се потрудио да наративну раван филма (сценарио: Гордан Михић и сам редитељ) “ „испресеца“ секвенцама сновиђења, потенцирајући надреалне визије једног света који, за-
- „ творен у себе, истрајава у борби против демона цивилизације, призивајући чак и бога да ~ обрне поредак ствари, окрене поглед, усграви се и стане на ноге. У тим сценама сновиђе-
ња Кустурица посебно инсистира, упоредо са кадровима „разливене" лепоте, на изразито јаком, готово убојитом звуку који удара на гледаочева чула (музика: Горан Бреговић), да би тим бајколиким пројекцијама подарио једну нову, чулно агресивну, али у структури филма веома функционалну димензију. У том смислу, вреди посебно издвојити сцену ђурђевданског купања, не само као прву у низу Перханових сновиђења, већ и као стилски најчистију, редитељски бриљантно постављену, а емоционалну и најузбудљивију.
Но, колико год су ти цигански снови прецизно ситуирани у структуру приче, чини се да је, на драматуршком плану, наративна раван филма, у појединим елементима, остала заробљеник захтева да се Перханова лична драма исприча до последњег детаља, чак и са по неком, рекло би се сувишном репликом на односе међу ликовима. Срећом, ти детаљи, махом у другом делу филма, доиста су безначајни са становишта целине, и утолико не утичу битније на структуру самог филма, па ни на питање тајминга (филм, иначе, траје два часа и двадесет осам минута).
Посебно поглавље у Кустуричином редитељском поступку представља рад са глумцима. Скроман удео професионалних глумаца (понајпре: Бора Тодоровић), те удео оних непрофесионалаца који су се већ појављивали испред камере, а уз велики број натуршчика Рома, представљао је, сасвим сигурно, посебан проблем за редитеља. И Кустурица је те недоумице отклањао са сигурношћу искусног мајстора који тај разнородни „свет тумача“ супериорно води ка ослобађању оне глумачке енергије која најприродније функционише у једном оваквом филму.
Кад је реч о техничким стандардима овог филма, треба рећи да јесу они, за југословенске прилике, изразито високи, а посебно у домену звучних ефеката. То, наравно, не би требало да изненађује, с обзиром на копродукциони захват сарајевског „Форума“ и америчке „Коломбије“, што би „Дому за вешање“ морало обезбедити убедљивију комуникацију са светским филмским гледалиштем.
А за наше, југословенске околности, преостаје суд да је Емир Кустурица и трећим играним филмом потврдио синтагму о изразито успешном редитељу, односно ствараоцу чији таленат није поклекнуо пред изазовима светски релевантне редитељске каријере. Напротив.
ђ ДОБ.
НЕЛИ РЕНЕ БАЈИ ДАЧА Твер врт оааеи7 " Епвве а вас нтите 24274 дана и за такве разговоре... А Занима нас интелектуално-психо: лошки портрет Емира Кустурице. Ни:
је ли то, узмимо, гвропејац са снаж. ним медитеранско-левантинско-би:
зантским залеђем7 — Па сигурно да је ту важна ствар, си:
— Да, на ту јалову политику. Јер, кад је све исполитизовано, онда политика губи својства ваљане друштвене делатности, и претвара се у скуп мање или више збрканих чињеница. Ту онда остају само две ствари, односно сила — полиција и војска, а све друго се креће у колоплету исполити-
— Па ми, уопште, мислимо у равни упрошћених типологија, и склони смо да Роме потцењујемо исто онако као што, на пример Немци, потцењују нас. И ту правимо исту грешку. А заборављамо да су они, ево, изврсни забављачи, музичари, да су одлични мајстори — ковачи, поткивачи, дрводеље. Ми те предности њихове цивилизације одбацујемо, у име некаквог, да кажемо напретка, прогреса, а не схватамо да би се све то могло уклопити у нормалан цивилизацијски ред, управо без предрасуда и предубеђења. А, наравно, паралела са латиноамеричким околишем остаје и даље врло изазовна...
О Циганима и сновима
У прва два филма Емира, Кустурице („Сјећаш ли се, Доли Бел“ и „Отац на службеном путу“) драматуршко упориште било је, да тако кажемо — колективно југословенско памћење, односно историја. Шта је овде било пресудно за исијавање тог „магичног реализма“2 — Снови. Циганин је човек који не
продаја ромске деце у Италију. Наравно, као аутора занимају ме, најпре, неке друге, важније ствари — та митологија једног света, једна култура у чију виталност не можете сумњати. Сад, сва три филма могу се повезати у трилогију, па и овако како кажете — у следу деценија. Иначе, била ми је велика жеља да радим филм са тзв. савременом темом, и пролазио сам кроз тешку муку, али се завршило овако како се завршило.
У прва два филма директније сте се, ваљда због тог историјског памћења, бавили политиком. Овде је то не: што пригушеније,
— Мислим да је данас политика она сфера где се не стиче много доброг. Види: те, Цигани се готово не баве политиком, јер савршено добро осећају да то не доноси готово ништа. У часу кад је све исполитизирано, кад све задобија те политичке ко нотације, мудрије је испоставити дистанцу. Политика, једноставно, не може да реши многобројне наше проблеме...
Мислите на политику која нема дигнитет ваљане друштвене дисцип. лине2 5
–
зованих страсти. Роми су ту веома мудри — што даље од политике, јер је за њих, у коначном исходу, бескорисна.
Не стоји ли, ваљда због тога, у поднаслову „Дома за вешање“ — љу. бавни филм7 — Стоји та одредница, у крајњем слу-
чају, зато што је реч о љубавној причи. Жанровски гледано — мелодрами.
У поднаслову „Оца“ стајало је: љубавни-историјски филм.
. — То је, управо, и био љубавно-исто: ријски филм. Овде, већ смо рекли, снови замењују историју. Е
Њујорк: Кустурица. Лондон: Пе: кић. Париз: Киш... Овога часа, југос: ловенска машта пребива у иностран: ству. |.
— Не бих желео да понављам већ по. знате ствари око мог одласка у Америку. Банално је и понављати околности које су ме навеле на тај корак. Желим тамо да ра: дим извесно време, и верујем да ћу се вратити. Тако сада мислим и осећам.
А како се осећају југословенски уметници на раду у иностранству — О томе бисмо могли други пут. Има
гурно и кључна, то моје европско образо: вање. Сад, ја сам принуђен да живим у јед ној, рекао бих — јужној иконографији На равно, од моје мудрости зависи како ћу ус
· кладити те две интелектуално-психолошке
чињенице. Односно, како ћу наћи равно. тежу... Изгледа да сте доста лукави у том одржању равнотеже.
— Не знамо колико је то питање лука: вости, а колико, опет, умешности да се ствари доведу у природни ток. Не бих же: лео да судим о сопственој лукавости.
Коначно, да Вас питамо конкретно: постоји ли реална нада да се она југословенска машта која сада преби: ва у иностранству једнога дана врати
у ову земљуг
— Мислим да мора постојати. Однос: но, она ће постојати онога часа када се из: мене принципи вредновања у овом друш' тву, када буду створени услови за афирма цију темељних и правих вредности, када будемо радили оно што већ сада раде, не пример, Американци или Мађари. Дакле када се измени и нестане све оно што је та круг људи одвело у иностранство.