Borba, Dec 15, 1990, page 3

\

TEMR NEDELJE: Slovenija_u plebiscitu

Mučni put iz dežele u državu

·

Stevan Šićarov

„(7 amajac plebiscitarne euforije samo je onomad nakratko zastao, kad je Ante Marković zabezeknutom TV—gledalištu objašnjavao kako je pravo svakog naroda i svake republike da se plebiscitom izjašnjava o onome što mu odgovara, ali da bi on radije postavio pitanje o otcepljenju, nego samostalnoj državi, jer bi narod tada jasno znao o čemu odlučuje. * Ova premijerova re—kontra slovenačkom političkom vrhu dodala mu je, doduše, samo još po koji negativan poen u inače darkerskom imidžu „zadnjeg federaliste“, kojim je „ovenčan“ u republičkim medijima, ali bolje od bilo čega drugog što se izdešavalo tokom jednoipomesečne pretplebiscitarne gungule definiše samu suštinu stvari. A ona je prosta k'o pekmez. Birači koji 23. decembra dobiju listić na kojem piše: „Da li da Slovenija postane samostalna i nezavisna država?“, čak i kad zaokruže „da“ ili „ne“, neće moći da znaju za šta su se opredelili. Jer, kako je to na način razumljiv i logičkim „analfabetima rastumačio dr Rastko Močnik, samo pitanje „Da li da Slovenija postane(...) država?” je besmisleno iz najjednostavnijeg . razloga: ako Slovenija tek treba da postane država, onda to znači da još uvek nije država, a pošto je plebiscit kao državni čin raspisala Skupština kao najviši državni orgam? ispada da je Slovenija 'već država, ako Slovenija nije država, plebiscit ne bi mogao ni da se izvede, a pošto će se održati, znači da je Slovenija država, pa pitanje nema smisla. Ibez uplitanja u logičke zavrzlame, birači mogu biti dovoljno zbunjeni proglasom kojim ih Skupština zove na glasanje i tumači šta znači odluka za samostalnu državu: najpre da Republika Slovenija neće više biti udružena u saveznu državu SFRJ, a potom će Skupština pregovarati sa drugim republikama u SFRJ o budućem uređenju međusobnih odnosa na načelima međunarodnog prava, uključujući i konfederalni ugovor. Iz toga birač može zaključivati da se opredelio za izlazak iz jednog „državnog saveza“ i ulazak u drugi „državni ugovor“, odnosno i proti i „za“ ostale jugoslovenske repub1KC. Opušteno preuzimanje odgovornosti |

Plebiscitarno odlučivanje unapred obeleženo ovakvim dvojnostima neminovno gubi na neizvesnosti i „veličini istorijskog trenutka“ i zadobija karakter aklaUVROR. participiranja u dramaturško—političkom predložku iz istog proglasa,

O čemu će, zapravo, odlučivati

Slovenci 23. decembra

Za sada, u nedostafku preciznijih tumačenja i spremnosli na konkrefnije političke odluke, jedino je izvesno da nakon plebiscila sledi — Badnji

dan, 24. decembar

kojim se Skupština obavezuje da u roku šest meseci od plebiscitarne odluke donese ustavne akte i druge mere potrebne da Republika Slovenija preuzme izvršavanje suverenih prava koje je prenela na SFRJ. Stoga se i ništa veliko, senzacionalno i definitivno neće desiti na plebiscitu, osim što će političari dobiti „dozvolu naroda“ za vremensku odstupnicu koja im je potrebna da bi dvojnost rešili sa onima ZdyUgima“. U tom smislu plebiscit je već rešen, Jer zasigurno se na prste jedne ruke mogu nabrojati svi koji sumnjaju da će više od polovine biračkih glasova biti „za“ držav-

nu samostalnost, ali samim njegovim održavanjem ne samo što ništa neće biti rešeno, nego će se ceo proces slovenačke državotvornosti nepovratno zapetljati.

Naime, u svim procenama i hipotezama o mogućim posledicama kako po Sloveniju, tako i po Jugoslaviju, zanemaruje se upravo to da se u državnu samostalnost ide sa kalkulacijama i varijabilama po modelu „šta će biti, ako...“, gde su poznate jedino nepoznanice, a da je jedina izvesna posledica to da će ono „kako“ ustavno—pravnopg postizanja državnosti, biti prepušteno Skupštini i vladi.

Mada premijer Peterle izjavliuje da „vlada opušteno preuzima odgovornost“, dosadašnja stranačka usklađivanja ukazuju da bi do postizanja saglasnosti oko post—plebiscitarnih poteza moglo doći puno teže nego što se to pretpostavlja iz per-

spektive predplebiscitarne užurbanosti. Prostor ostavljen za operacionalizaciju. „plebiscitarne volje“ je samo normativno određen na 6 meseci, a sve ostalo je, kako stoji u vladinoj analizi o osamostaljenju, „povezano sa rizicima, jer je zavisno od

ogađaja koji se ne mogu predvideti“. A kako će izgledati preuzimanje rizika i snalaženje u „hladnoj vodi istorije“, kada se recimo, iz Demosa oštro usprotive Kučanovoj poruci da osamostaljenje nije otcepljenje, a potom samo nekolicina Demosovih poslanika glasa da Slovenija istupi iz jugoslovenskog: monetarnog sistema? Ili

kada, na primer, ministar za pravosuđe dr Rajko Pirnat na sednici Ustavnoj u komisiji glasa protiv amandmana usvojenog od strane vlade čiji je član? Ili kada je Liberalno—- vemokratska stranka za očuvanje. ekonomskih odnosa sa drugim republika ma, a Liberalna stranka za podelu dugova i prekid svih odnosa? Ili kada nakon višednevnih dogovora oko ključnog amandmana o potrebnoj većini da bi rezultat bio važeći, stranke pred samo skupštinsko zasedanje potpišu sporazum o „usklađenom i sporazumnom delovanju” oko pripreme i izvođenja plebiscita, a potom odmah na početku zasedanja Demos predloži glasanje o amandmanu od kojeg se odustalo, i potom počnu vehementne rasprave i optužbe o „diktaturi“?

Ovde se hoće reći samo to da su garancije sa kojima stranke ulaze u završnu

Beg od prokletstva

Slovenačke granice, koruško pitanje i plebiscit iz 1920.

Slovenci jednom, mada fada'fek kao „Korošci“, nisu imali sreću sa plebiscifom. Hoće li biti srećnije ruke u drugom pokušaju, nakon sedamde-

Dragan Belić

ko je suditi po jednom jedinom, istorijškom primeru — onom u Koškoj 1920. godine, Slovenci kroz svoju istoriju nisu imali sreće sa institucijom plebiscita. Zapravo, ako kriterijum temeljnog. nacionalnog interesa usvojimo kao primarni, tj. osnovni princip, plebiscitom su Slovenci gubili... No, čemu ova paralela između najavljenog plebiscita oko pitanja samostalne i suverene Slovenije sa nekadašnjim, sada već sedamdeset godina starim izjašnjavanjem koruških Slovenaca oko Jugoslavije i Austrije, a povodom čijeg ishoda je dobar deo slovenačke nacije zauvek, izgleda, ostao izvan svoje nacionalne matice? Čemu, dakle, posezanje za istorijom slovenačkih plebiscitnih operacija?

Najkraće i najprostije rečeno — zbog Branica. Dakako, slovenačkih! – . Jer, današnje granice Slovenije — zemlje koja će, koliko sutra, možda, biti suveTena i samostalna država u Evropi nisu UOpšte iscrtavane plebiscitnim ili kakvim sličnim izjašnjavanjem, već prvenstveno revolucionarnim prevratima i ratnim opeTacijama. I to, dakako, u oba svetska rata.

Slovenci ili „Ljudstvo na Kranjskem*“ ·

(Zlonamerni bi, čak, ovde mogli reći da su 9 granice upravo „sužavane” plebiscim. Dakle, u sastav Države. Slovenaca, Hrvata i Srba, pre 1. decembra 1918. godine ulazi tek slovenačka pokrajina Kranjska, u tom času tek jezgro slovenačke nacije, odnosno nacionalno najsvesniji deo slovenačkog naroda. Stanovnike dotične pokrajine, u propagandi oko plebiscita,

Oruški Slovenci koji su agitovali za Austriju, često posprdno, nazivaće u lecima tek Kranjci, odnosno, pomalo bezlično, „ljudstvo na Kranjskem“. Duh regionaliznma, sa efektima separatističkog deljenja iednog naroda, i kroz devizu proaustrijski

set godina

opredeljenih Slovenaca u Koruškoj „Koroško Korošcem“.

No, u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nakon 1. decembra 1918. godine, ući će, uz Kranjsku, još jedna slovenačka oblast. Reč je, zapravo, o tzv. Donjoj Štajerskoj, koju će austrougarski oficir u Mariboru, potonji general Rudolf Majster, odlučnom vojnom akcijom pripojiti budućoj Sloveniji, uprkos dosta jakom otporu nemačkih, odnosno pronemački nastrojenih stanovnika ove oblasti, tj. nekadašnje austrijske pokrajine Štajerske. Zanimljivo je da će, nakon aprilskog rata 1941. godine, Adolf Hitler požuriti da upravo te krajeve anektira, tj. direktno pripoji Trećem Rajhu, da bi nekadašnja austrijska provincija Kranjska bila podeljena, kao okupaciona zona, između Nemaca i Italijana. (Kao rezultat takvih poteza uslediće i proterivanje Slovenaca u Srbiju, budući da je, po ovim projektima, u Štajerskoj bilo

redviđeno isključivo naseljavanje nemačkog stanovništva. Verovatno u tom cilju, Hitler je, čak, tokom rata posetio i „nemački grad Marburg”, tj. Maribor, i to je, zapravo, jedini njegov boravak na jugoslovenskoj teritoriji.)

Iako je vlada koja je Slovence ujedinjavala sa ostalim Jugoslovenima 1918. nosila, zvanični naziv Deželno vlado za Slovenijo i Istro, od svega toga malu korist su videli tzv. primorski Slovenci. jer, Primorska će u sastav Slovenije ući tek nakon drugog svetskog rata, sa proterivanjem Italijana na relativno širokom prostoru od Postojne do Trsta. Drugim rečima, teritorija nekadašnje Dravske banovine, odnosno današnje Slovenije, znatno je proširena tek posle 1945. godine, otvarajući dedželi put za kojim čezne svaka mala zemlja: izlaz na more. i

Granice Slovenije, onako kako su iscrtane danas, povučene su, dakle, tek nakon velikih, prevratničkih i ratnih iskušenja, ako izuzmemo one istočne, prema Hrvatskoj, gde je, u stvari, na delu stara, austrijska administrativna podela, koju su, opet, poštovale obe Jugoslavije — prva preko banovina, a druga preko republika. A iskušenja te vrste bila su doista velika, što se, recimo, može videti i iz najprigodnijih istorijskih publikacija, gde se uspostavljanje granice sa Austrijom, u slovenačkoj interpretaciji, označava kao „Boj za slovensko severno mejo 1918-1920“.

„Korošci“ i „prokleto Jugoslavijo"

I upravo ta, severna granica današnje Slovenije uspostavljena je, konačno, 1920. godine, nakon pubišeita koruških Slovenaca. A nepovoljan ishod koruškog plebiscita, u oktobru 1920. godine, uslovio je i definitivni gubitak Koruške za Sloveniju, te izlaganje koruških Slovenaca dugotrajnoj, ali ne manje uspešnoj asimilaciji. Pri tome, što je ovde posebno potrebno istaći, klerikalni krugovi među koruškim Slovencima, sledeći osnovna opredeljenja slovenačkog klerikalizma, koji se već ranije opredelio za ujedinjenje Južnih Slovena, optirali su za Jugoslaviju, dok su levičarski, mahom socijaldemokratski politički propagandisti uveliko radili za prisajedinjenje Austriji. Motivacija je, kao što se može videti po mnoštvu letaka i propagandnih proglasa, bila dovoljno jasna: Austrija, kao razvijenija zemlja od Jugoslavije, garantuje Slovencima veću ekonomsko-socijalnu'

fazu realizovanja svojih programskih opredeljenja o samostalnoj državi, daleko ispod nivoa bezrezervnog kredita koji će „Zaraditi“ plebiscitom. Jer, ako je na političkoj sceni dosad u prvom planu bila nePor IJUVOBt između Demosove vladajuće

oalicije i opozicije, iz predplebiscitarnog dokazivanja stranačkog prestiža se ičilelo nešto sasvim neočekivano — raspuklina unutar samog Demosa. Već prilikom pokretanja inicijative za raspisivanje narodnog glasanja, pomalo je odskakao podatak da zatvorenom sastanku na kojem je doneta odluka, nije prisustvovala „manja polovina“ Demosovog poslaničkog kluba, uključujući premijera Peterlea, ali, bar javno, to nije uzimano preterano ozbiljno. Potom se nezvanično „šuškalo“ da su neki ministri na sednicama vlade zastupali različite stavove od svojih stranaka u vezi pomenutog amandmana, pa da su se opredelili da najpre budu ministri, a potom stranački lideri, da bi se onda na skupštinskom glasanju o zakonu javno pokazalo da nagađanja o razilaženjima u Demosu i formiranju „tvrdog“ jezgra uopšte nisu bila bez osnova. Naime, vlada je u dogovoru sa Predsedništvom predložila da je za valjanost plebiscitarne odluke potrebna većina glasova celokupnog biračkog tela, dok je Demosov „hard core“ ponovio svoj amandman da je dovoljna većina glasova onih koji izađu na birališta. I tada je čak 44 poslanika Demosa glasalo protiv amandmana vlade u kojoj Demos ima ubedijiviju većinu nego u skupštinskom sazivu.

Raspukline u Demosu

Ovo raslojavanje utemeljeno na strahu da plebiscit ne propadne, tj. da ne bude dovoljno glasova za uspeh, možda i ne bi bilo značajno da umesto „nepredvidljivih rizika“ postoji pregledan redosled budućih neophodnih poteza i jasna koncepcija osamostaljenja. Posebno stoga što se državna samostalnost ne može „prelomiti preko kolena“ jednim aktom i što je plebiscit više simbolička nego faktička prelomnica. Odatle i sintagma „razumni rizik“, kao sinonim za plebiscit, pa i sve češća upozorenja da je plebiscit samo uvod u prelazni period u kojem će donošenje političkih odluka biti uslovljeno reakcijama ostalog dela Jugoslavije, federacije, drugih država i međunarodnih institucija. Otuda i opreznost premijera Peterlea koji kad kaže da „plebiscit daje osnovu za konkretne korake u smislu izlaska iz Jugoslavije kao federacije, koje treba obaviti u do-

ledno vreme“, ali ne navodi ni koje korae niti u koje vreme.

Takav ulazak u „trošenje“ poslednjeg, aduta—plebiscita — da bi se Slovenija napravila državom sa svim atributima vlasti na svojoj teritoriji, preferiranje „fatumskog” momenta „nepredvidljivosti“ nauštrb decidiranih i samouverenih političkih odluka, može samo značiti da je nerealno očekivati kako se plebiscitom događa nešto „presudno istorijski“. Slovenija svoje državotvorno istorijsko „biti ili ne biti“ tako očekuje se razjedinjenim Demosom koji neme poverenja u vlastiti narod i sloganom: Slovenija — moja država. Pa ako se išta može realno očekivati i sa sigurnošću tvrditi o slovenačkom putu iz dežele u državu, onda je to da će posle plebiscita, 23. decembra biti — Badnji dan, 24. decembar. ki so jo Rranjci še. nodavno preklinjali!

lom: in militariglićnomu Balkanu!

val bos samo enkrat.

že po mirovni pogodbi zagotovljen!

ni bilo!

odprli,

vani še. 6ilili v Celovec, sami priznali!

- Poljska, kunalu razpadla.

20 Plebiscitnib zapo vedi za Korošce!

1. Veruj v zmago Korošcev, v zmago republike Avatrijol 9. Ne veruj v Brejca in druge farške podrepnike, ki hočejo razirgati tvojo domovino in jo priklopiti Srbiji, oni Srbiji,

8. Kak smriul se širi iz Balkana boš najbolje uvidol iz pisavv klijukea „Korošca“ in prevalske giftne krote „Nomir“., 4. No prodnj sebo in svojih otrok in vnukov za Bkledo leče požrešnemu, neizobraženemu, naeilnemu, v kulturi zaoata-

b. Imej vodno pred očmi, da ljudsko glasovanje wi mavidna volitov, ampak nokaj izredno svetegn, od čeBar bo odvisna, usodn tvojih potonicev za, V86 Vučne čase. Pazi se, da te ne Dbodu, ko boš žo v grobu spal, kleli 5o pozni rodovi. Glaao-

d, Ljudsko glasovaWje ni nacijonalen boj. Koroško-salovenski jezik v šoli in uradu in izven teh je vBem Korošcem

7. Spominjaj se nedolžnih žrtev, hi ao pale v odbrani našo ljubo koroske domovino proti čušom maja 10191!

8. Spominjaj 86 onih zlatih časuv, ki so vladali na Koroškem, ko še teh kranjskih privandranih čušov na Koroškem

9. Ne greši na to, da bo Celovec, če bi cona A prišla k Jugoslaviji, tudi morda glasova] za Srbijo. To je smrtni greh, ki se ti le todaj lahko odpusti, če bodo čuši demarkacijako črto

10, Cona A bres Celovoa in Beljaka je gospodarako mrtva, kar ao ljubljanski časopisi lanako leto, ko so Jugoalo-

11. Zavedaj se, da je ljudstvo na Kranjgkem in Hrvaškem z SHS državo grozno nezadovoljno, da v86 zabavlja črez „prokleto Jugoslavijo", „Ayvijuto im "urke" in da bo, kakor

subota-nedelja 15-16. decembar 1990.

NEDELJNA BORBA

strana

Legitimnost plebiscita

{Šta je o predstojećem slovenačkom izjašnjavanju imao da poruči Slovencima ekonomista ar Aleksandar Baji) |

ilj plebiscita o osamostaljenju Slo-

| venije, da postane nezavisna država, je dati slovenačkim državnim vlastima političko ovlašćenje za sprovođenje poslova kojima će se to postići u operativnom smislu, i to kako u odnosu na federaciju Jugoslavije čiji je član, tako i u odnosu na međunarodnu okolinu, posebno na međunarodne političke i ekonomsko-finansijske organizacije. Organima koji će to obavljati treba izražena bezrezervna podrška državljana, a međunarodna okolina s plebiscitom mora dobiti dokaz da se radi o čvrstoj i nepokolebljivoj volji naroda, pred kojom i sami moraju da skinu ka-

pu.

Da bi plebiscit postigao takav kvalitet, mora ispuniti nekoliko uslova.

1. Mora biti izveden na način koji omogućava bilo kakve prigovore da je stvarno glasanje bilo drugačije od proglašenog. Na običnim izborima za to brinu zastupnici stranaka koje učestvuju. U slučaju kada sve stranke podržavaju ne samo plebiscit, nego i sasvim određenu odluku državljana na njemu, nema političke sile koja bi na samom biralištu sprečavala moguće zloupotrebe. Mislim da je za organizatore plebiscita jasan problem legitim-

„nosti koji iz toga proizilazi.

2. Pitanje o kom se birači moraju odlučiti, mora biti. postavljeno tako da im bude potpuno jasno o čemu odlučuju. Na nejasnosti u vezi s tim su već mnogi upozoravali. Pitanje da li sam za otcepljenje Slovenije od Jugoslavije je sasvim nedvosmisleno i omogućava isto tako nedvosmisleno opredeljivanje. Ali, pitanje da li sam za osamostaljenje Slovenije, nije takvo. Posebno nije takvo u našem slučaju, kada mnogi političari naglašavaju da ćemo tek samostalni moći odlučivati da li smo za otcepljenje ili ćemo ići u nekakvu zajednicu sa drugim narodima, pri čemu se pod drugim narodima često podrazumevaju svi oko nas a ne izričito jugoslovenski.

U ovom slučaju odluka za samostalnost Slovenije daje političarima carte blanche u ruke. Njima će biti prepušteno da odlučuju šta će smatrati kao dobro za slovenački narod. Već to u demokratskom uređenju nije prihvatljivo. Odluka za samostalnost Slovenije u stvari znači puno više. Ništa manje nego otcepljenje, samo što je biračima prikriveno. U trenutku kada Slovenija postane samostalna, ne može više odlučivati da li će ostati u Jugoslaviji ili ne. Ako je samostalna, više nije u njoj. Može se samo odlučivati sa kim i u kakvom obliku će ići u zajednici, npr. konfederativnu, ali to više nije zavisno samo od nje.

3. Kako sam ovih dana već napisao, državljanima treba naliti čistog vina u vezi političkih, ekonomskih i nacionalnih po-

kratni sad!

pbigo odprli.

sledica plebiscita. Tu je najviše necizvesnosti. Nije prošlo ni mesec dana otkad su u skupštini odbacivali plebiscit. Verovali smo im da je to pravilno. Da li su znali nešto što sada ne znaju? Slušali smo da sami ipak nećemo ići iz Jugoslavije, a sad takvo utrkivanje? Vlada objavljuje „analizu“ koju za to vreme ne bi mogla napraviti niti specijalizovana grupa stručnjaka. U novinama sam pročitao da Zavod za planiranje nije hteo da je napravi — zbog premalo vremena. Čak i da je navedeni razlog jedini, ukazuje na njenu ograničenost. Već a

riori ne možemo joj poverovati. Napravljeta je da bi obezbedila unapred određen ishod plebiscita. Ispušta ono što je najveća politička i ekonomska prednost Slovenije u Jugoslaviji. Raj u budućnosti, a pre toga stezanje kaiša, već predugo nam obećavaju. Kaiš je stalno uži, a budućnosti niotkuda. Ovo nije mesto da dokazujem šta je čisto vino. Ipak, uz svu profesionalnu i ličnu odgovornost mogu reći — a u presudnom trenutku i moram — tvrditi sledeće:

1) Istinska samostalnost neke države zahteva izvesnu kritičnu masu. Slovenija je daleko ispod nje. Tačno je da je to ekonomski beznačajno, bar na duge rokove. Dobro žive i mnogo manje države. Ali, ne kao nacionalne države što je, kako se čini, cilj osamostaljenja Slovenije. Kome je stalo samo do ekonomskog blagostanja, najbolje je ne samo da se osamostali, već i da zaboravi da je Slovenac. Onim Slovencima kojima je strani jezik maternji i govorni jezik, to možda nije problem. Meni jeste. : Kao samostalna, Slovenija će u međunarodnim događajima biti na sasvim nerelevantnoj periferiji, nevažna, prava dežela (provincija). Biće na teret velikima koji će je izbegavati. Da bi bar imala utisak kako njen glas ima neku težinu, moraće da prihvati ulogu satelita. Evropa kakvu želimo, kao zajednica jednakih, još uvek je daleko. Samostalnost sa svim atributima, vlastitom vojskom, novcem, visokozvonećim ministarstvima i ambasadama će biti prazna i korisna jedino lično onima koji zauzmu vodeća mesta, a slovenačkom narodu nikako.

Samostalna Slovenija će se iznutra provincijalno iscrpljivati sama sa sobom, neprestano će se gurati u središte svetskog događaja, rađaće se nove i nove ideje kako da se organizuje i kakvu ekonomsku strategiju da vođi, a stvarni problemi će ostajati nerešeni. Svi ćemo biti zaokupljeni upravljanjem, osuđeni na večno samoupravljanje. A za vladu je najbolje da je negde daleko, slično kao „nevidljiva ruka“ u ekonomiji. (Tekst je objavljen u dvonedeljniku „Naši razgledi“, 7. decembra) Preveo: S. Šićarov

MILANU AUG: Guy AGRG|C""_C__ 00101. <=" __-- O | 1 Onog ona 0

12. JugosInvijo, ki imn movražniko na vaeh koncih in krnjih: Italjuno, Muažaro, Bulgare, Hrvate, Kranjee, Nemco itd., največjega sovražnika pa v svoji aredi, držijo danes vkup le nasilje, puške in bajoneti in je ogrožena po vojaki.

13. Pomisli, da v avstrijaki republiki ni treba nobenemu iti na štelungo in k soldatom in da bi bil Korošee v Jugoslaviji srpeki kanonenfuter!

14. ZŽavednj se, (in koroški kmot, ki komanj 6 krat toliko pridela, knr poseje, no bo vzdržal konkurence iz Jugn, Bačke in Slavonije in Srbijo, kjor ravnn, rodovilnmu zemlja vrže 930

ib. Jugoslovani ae tresejo„pred Clovcem, za to še dozdaj vkljub povelju antante in Beograda demarkacijske črte

10. Jugoslavija ima 45—50O milinrd vojnih dolgov, gruntni davok je v tej „kmoečki" državi 10 krat vočji, kakor je bil nekdnj v Avatriji, izdatki SHS države znašajo 10 milijard, ki jih mora plažati kmet pri davkih in colih in jugoslovanako'vdjaštvo požero već, kot 1 vseh državnih dohodkov. („Domoljub“ in „Rdueči prapor* sla to pisala, glej št. 40 „Koroško Korošcem"1) Jugoslavija ima dancs 6 krat več izdaikov, kot nekdnj cela Avstrija pod cesarjem.

17. Avstrija je katoliška država, Srbija pravoslavna!

r 18. Jugoslavijo izžemajo Judi, kakor Polisko, ima jih okoli 500.000 v Bosni, Hrvnškem, Bački in Srbiji in zato prnvijo krunjaki kmoti Jugoslaviji — Judoslavija!

| 10. Kultura držav &8o ne meri po številu konj, krnv, prašičev itd., za to so morodajni drugi višji razlogi. \

90. Ljubljanski advokati, Li se šele regirat učijo, strelinio take kozle, dn so že vsemu Bvetu v zasmeh, S avojo polit. kunštjo uničujejo že čez leto kranjske kmote, tako da Lo kmet

. alu prišel na boben in vsi jugoslovanski coli Bo prodani tujim državam, ki Bo dale SHS pod kuratelo.

S DRUGE STRANE KARAVANKI: Jedan od propagandnih proglasa u vreme koruškog plebiscita

sigurnost i brže ih uvodi u svet moderne Evrope.

„ U ovoj prilici, razume se, dolazimo do zajedničkih tačaka starog i novog plebiscita. Najpre, u oba slučaja, Slovenci se izjašnjavaju „za“ ili „protiv“ Jugoslavije. Potom, argumentacija onih koji su „protiv“ poseduje neverovatnu dozu sličnosti, što se može uočiti već i pri minimalnoj analizi propagandno-političkih slogana. I konačno, opredeljenje za život izvan Jugoslavije obećava mirni, sigurni put u budućnost, za razliku od neizvesnosti balkanske državne tvorevine.

Naravno, razlike su mnogo veće. Jer, dok su se koruški Slovenci opredeljivali

tek kao „Korošci“, držeći do svog, već tada prilično anahronog regionalizma, „slovenački Slovenci” danas opredeljuju se kao pripadnici moderne evropske nacije koja je nadišla zimske separatističke varijacije unutar SVOE nacionalnog bića. No, ovde iskrsava i ključno pitanje: senzibilitet moderne evropske nacije Slovenci su stekli upravo u zemlji koju su, sedamdeset godina ranije, njihovi koruški, proaustrijski opredeljeni sunarodnici označavali kao: „prokleto Jugoslavijo“!

Taj evropski hod Slovenaca dogodio im se, dakle, sa druge strane Karavanki, gde su postigli punu nacionalnu afirmaciju, okupili veliki deo slovenačkog stanov-

ništva na protoni od Graca do Trsta i konačno stekli priliku. da sve to uceline samostalnom i suverenom državnom tvorevinom. A sve to, opet, uprkos nepovoljnom ishodu plebiscita koji je od. matice odvojio deo slovenačke nacionalne teritorije, prepuštajući je onima koji će, kroz nekoliko decenija, gotovo u potpunosti denacionalizovati koruške Slovence.

Ako ništa drugo, sudeći po tom detalju, plebiscit ne mora donositi sreću — bar ne za većinu stanovništva. Slovencima je jedan, a sa nepovoljnim ishodom, doneo priličnu nesreću. Da li će u drugom sluča5 e bez obzira na sam ishod, imati više sre-

e x