Borba, May 07, 1991, page 14

14 UTORAK, 7. MAJ 1991. GODINE

JUGOSLRVIJA

DVE VERZIJE ORUŽANOG SUKOBA NA GRANICI SRBIJE, HRVATSKE I — ISTINE

J

ВОРВА.

e Da li su oči ubijenih „vađene“ nožem ili „tomsonom“ 0 JNA intervenisala da bi „prebrojala mrtve Srbe“ „Čim vidiš šahovnicu na čelu, samo šišaj...“ 0. „Nije u genima Srba da mrcvare leševe, operišu kamama i maljevima, kastriraju“

Nova Pazova. — Najpre u Krajini, zatim i Slavoniji, podigla se bura od onih koje odnose ljude. Poslednji sukobi na srpsko-hrvatskoj granici, posebno u Borovo Selu, svedoče da u Jugoslaviji tinja rat. Građanski ili ne, sasvim je svejedno ali je očito da se čvor, koji se nije mogao razvezati jezikom, pokušava „odšnjirati“ — zubima. 1 тада iole razumnog čoveka boli tragičan rasplet (zaplet?) srpsko-hrvatskih sukoba još je tragičnija činjenica da u trenucima kada je dosta toga (ne)izvesno, mnogi upravo jezikom, govorom srca a ne razuma, zatežu ionako čvrst čvor!

Tako je u intervjuu „Jutelu“ potpredsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić povodom krvavih sukoba u okolini Vukovara izjavio da su hrvatske policajce „koji si bili na rutinskom zadatku“ pobili ljudi ubačeni iz Srbije i Vojvodine:

„Pobili su ih na jedan bestijalan način, jer su likvidirani ranjeni, izmasakrirani, odrezanih vratova, izvađenih očiju, onako kako to inače obavlja ručni rad četnički“ — rekao je (verovatno) budući predsednik Predsedništva SFRJ!

Na komemorativnom skupu u Bibinju, povodom. pogibije

Franka }Lisice, milicionera MUP-a „Hrvatske, Vladimir Šeks, potpredsednik Sabora

Hrvatske i Luka Bebić, potpredsednik Veća opština, bili su saglasni da se „JNA ponaša okupatorski“, da je Franko Lisica „poginuo na zvjerski način, suprotno svim ratnim pravilima, na način kako to čini čopor „hrabrih“ iza busije“, napokon da će sve one „koji su digli ruku na hrvatsku slobodu i hrvatsku državnost stići pravda a žrtve će biti stostruko naplaćene“!

„Slobodna Dalmacija“ и svom broju od subote 4. maja donosi na naslovnoj strani „Nekrolog unakaženim“ u kome Vlado Gotovac između ostalog piše:

„Slijedit ćemo put uskrsnuća naših mladića. Njihova unakažena lica, njihova izmrcvarena tijela postat će naša slava. Domovina je skuplja zbog njihove patnje. Oni joj daju novu cijenu, sami ne tražeći ništa. Naša nova vrijednost njihov je dar“ — stoji u tekstu u kome se „hrabrost“ (valjda hrvatska) pretpostavlja „strvinarstvu“ (valjda srpskom)!

Ispovest „veterana“

Da je istina, danas, sve ono što se može pokazati kao verovatno ili, pak, ono što laska nacionalnom ponosu svedoče i iskazi ljudi s „onu stranu“ barikada, uglavnom mladića koji su učestvovali u „odbrani“ srpstva u Borovu Selu. Za razliku od redarstvenika, takođe učesnika Ovog oružanog sukoba, „veterani“ Borova Sela sa nepojmljivom hladnokrvnošću pričaju O okršaju i, naravno, nude svoju verziju „odbrane“! Ne treba naglašavati koliko ima dodirnih tačaka sa „zvaničnom verzijom“.

— Ja, pravo da ti kažem, mogu da razumem Hrvate. Krenulo njih preko 1000, što njih, što Šiptara, što Rumuna, a i jednog Rusa smo zarobili, i jedva izvukli živu glavu, što mogu VvoOjsci da zahvale — priča za „Borbu“ M. P. — Jedinici JNA je od

Vukovara do Borovo Sela bilo potrebno četiri sata a, to je razdaljina od 13 kilometara. I sad su oni okupatorska vojska, a mi imamo utisak da su oni došli samo da bi prebrojali mrtve Srbe. To je gola istina i zato nismio odmah ispoštovali njihovo naređenje o prekidu vatre. Tenk prolazi, mi ne pucamo, čim zamakne, mi rafalima po Hrvatima, tenk se vrati, mi ne pucamo. A što drugo.

Jedini „bradoliki patriota“, od četvorice sa kojima je razgovarao novinar „Borbe“, Z. R.

tvrdi da je najveći broj „agresora“ poginuo u prvom naletu na barikade.

— Nimalo mi nije do smeha, naprotiv, ali blago rečeno smešno zvuče priče da smo redarstvenike pobili suprotno ratnim pravilima, iz zasede. Tačno je da su stradali i od snajpera koji su bili raspoređeni po krovovima ali kako smo drugačije mogli da se odbranimo. Ovako, čim vidiš šahovnicu na čelu, samo šišaj... Snajperkom, „tomso-

nom“, „kalašnjikovim“, sasvim je svejedno — kaže Z. R.

Prema izjavi koju je dao Josip Raihl Kir, načelnik Policijske uprave Osijeka „policijska ekipa iz Vukovara i Vinkovaca koja je došla u Borovo Selo, nije išla ni u kakvu kaznenu ekspediciju, nego je imala u planu izviditi i utvrditi što je s trojicom policajaca iz patrole koji se prethodne noći nisu vozilom uspjeli probiti iz sela“! Po njegovim rečima, na njih je u selu odmah otvorena iznenadna rafalna i unakrsna paljba i policajci su bili prinuđeni da se brane. Međutim, po priči „ratnika sa barikada“, vatru su prvi otvorili policajci, nasumice pucajući u centru sela!

— Sad se naravno možemo

zajebavati ali mogli su nas sve do jednog pokokati. Na straži su bila samo dvojica a nas ostale

Кој зто spavali nisu probudili

rafali već detonacija. Tek tada smo stupili u dejstvo — tvrdi Z. M. On, dalje, dozvoljava mogućnost da su redarstvenici došli „u izviđanje“ ali postavlja i pitanje

7 | ват АМО -ОВО

— „Ako je istina da su došli sa poštenim namerama, zašto su došli sa pet punih autobusa i nekoliko civilnih automobila, zašto je deo policajaca bio obučen u civilna odela, konačno, zašto su redarstvenici od mesta gde. su bile barikade pa do centra sela, ležali na podu autobusa“?!

„Dajem desnu ruku i glavu“

Osvrćući se na konstataciju Mesića da su redarstvenici pobijeni „na bestijalan način, izmasakrirani“, da su im „odrezani vratovi“ i „vađene oči“, te da su mnogi „likvidirani metkom u potiljak“ (Stipe Mesić u intervjuu Radio Beogradu i „Jutelu“) Z. M. s puno ponosa kaže da ga ne vređa što ga nazivaju „četnikom“ ali traži objašnjenje o tome šta znači „četnički ručni rad“!

— Nije u genima Srba da mrcvare leševe, da operišu kamama i maljevima, da kastriraju... Ja jesam pucao i ubio, sigur-

no, Jer branio sam svoju braću iz Borova Sela, kao što ću ih i sutra braniti, ali dajem desni ruku i glavu ako treba, da nije bilo iživljavanja ni na ranjenim ni na pobijenim. Istina je da je Stipe Bošnjak preklan, ali rafalom iz „tomsona“! Ko sc iole razume u oružje, jasno mu je šta znači kad čoveka pokosiš iz neposredne blizine ili kad ti se taj metak zabije u čelo. Tu oči iskaču iz duplji, to je strava... Ja ne znam zašto se ti „tomsoni“ i dalje ne proizvode — pita se Z. M.

Prema zvaničnoj verziji, koja se, naravno, ne poklapa sa verzijom „odbrane“ dolaskom JNA omogućeno je povlačenje pedesetak opkoljenih redarstvenika. Sudeći po pričama mladića koji su se već vratili u Borovo Selo, pedeset zarobljenih redarstvenika je „u znak dobre volje“ ustupljeno oficirima JNA. Pre toga, navodno, oni su bili zatvoreni u Jednoj diskoteci, ranjeni su pre-

_ vijeni, dobihi su hranu i vodu...

— Sve u skladu sa konvencijom, nema šta... Sad, bilo je i malo maltretiranja, recimo, oni drčniji su morali da pasu travu, ali niko nije masakriran, niko kastriran, niko likvidiran metkom u potiljak — tvrdi A. M.

Njegov drug po oružju, dvadesetjednogodišnji M. P. poru-

„čuje „ustaškim vlastima“ da bar

povremeno progovore istinu, kažu broj ubijenih, priznaju planiranu akciju masakra Srba u Borovu Selu...

— Onda bi im neko i poverovao kad bi sledeći put lagali... Oni prijavljuju samo mrtve Hrvate, ne i ostale, kriju povod upada u selo, zaklinju se u demokraciju! A dan pre njihovog upada u selo, vlasnik „San Marina“, inače Musliman, nestao je sa svojom porodicom iz mesta a u kafiću ostavio samo radnike Srbe i dve Čehinje. Zanimljivo je da su ređarstvenici odmah po upadu „zaglavili“ baš u „San Marinu“! To nije slučajnost! Da i ne govorim o kašnjenju JNA čiji oficiri glume kadar „Plavih šlemova“: sačekaju Kkrkljanac, opale par puta u vazduh, a onda „čuvaju mir“ — ljuti se M. P.

Od četvorice sagovornika „Borbe“ dvojica su meštani, dvojica „sa strane“! Nisu želeli da komentarišu tvrdnju Slavka Degoricije, „zamenika ministra unutrašnjih poslova Hrvatske po kojoj „ima dana kada i po nekoliko stotina terorista dođe iz Srbije na teritoriju Slavonije i Baranje“ („Time neka on lupa glavu“)! Bez komentara je i tvrdnja Srpskog nacionalnog veća za Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem kojom se demantuje „da je bilo ko van Hrvatske učestvovao u borbama u Borovu Selu. Na kraju razgovora A. P. upućuje i poruku:

— Ako se bestijalnošću može nazvati odbrana golog života i kućnog praga, nastavljamo sa takvom bestijalnošću! Jer mir je bio gori! -

Tako jedni o drugima i samima sebi!

Istina je, kao i obično, negde na pola puta!

Uostalom, najjednostavnije su istine do kojih se dolazi kasnije. Nažalost, kao i bezbroj puta dosad, pokazaće se da je cena previsoka.

· Slaviša LEKIĆ

ae