Borba, May 07, 1991, page 17

БОРБА

ТЛЕДИШТА _

ТРИ СТРАХА У БИТИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КРИЗЕ Пијанац стоји усправно ~

Основ југословенске кризе садржан је у најмање три страха: од комунизма, националне угрожености и страх мањинских народа и група од мајо-

ризације

Пише: Др Миклош Биро

Медијски рат, као и неспособност званичних договарача о судбини Југославије, довели су до озбиљних сумњи у опстанак Југославије као целовите државе. У испитивању јавног мнења које је у септембру обавила новосадска Сциентиа, више од 80 одсто грађана Србије веровало је да је демократска федерација „право“ решење југословенске кризе. У сличном испитивању које је обављено у фебруару, у опстанак Југославије веровало је свега 47 одсто испитаника, а у федерацију мање од 20. Да ли је распад Југославије заиста неминован или нам је таква идеја самоусађена пропагандном пресијом коју нам сервирају сепаратисти и с „лева“ и с „десна“2

Југославију треба посматрати као пијаног човека у пуном аутобусу — не може да падне, јер је придржавају са стране. Међународни контекст вишеструко говори у прилог закључку да Југославија не само може; већ и мора опстати.

Базични југословенски проблем је, међутим, у томе што су центрифугалне силе исто толико јакс колико и ове центрипеталне. = = Основ југословенске кризе

садржан је у (најмање) три страха: страх од комунизма, страх од националне угроже-

који подразумева потпуно слободни проток капитала. Вероватно да би државот-

ворна идеја најбрже одумрла_

кад би се реализовала. Када дете дречи најбрже га је ућуткати цуцлом. Али ако из цуцле не цури млеко, оно ће почети да дречи још јаче. Словенци и Хрвати схватили би врло брзо да су њихове државице цуцле без млека. Невоља је једино што се остваривање ових ирационалних жеља не може догодити без тешких потреса, а види се, чак ни без крви.

Највећи проблем за опстанак Југославије је страх од мајоризације. Деголовски председнички систем и у Србији и у Хрватској (оба са већинским

изборним системом) довели

су до апсолутне доминације једне партије (и једне нације) у парламентима и до потпуне маргинализације мањинских група и мањинских мишљења. Приликом преузимања ових модела потпуно је занемарена чињеница да је Француска национално компактна држава.

Решење овог проблема је у радикалној промени политичког уређења: у тзв. консензуалном моделу који је на снази у вишенационалним државама попут наше — Швајцарској, Белгији, итд. Овај модел подразумева: пре свега, пропорционални изборни систем

Аргумент више

Најважнији и најмоћнији инструмент за одржање Југославије као целине је ММФ. Одбијајући да дају и једну цркавицу појединачним републикама, међународни банкари нас директно присиљавају на договор и удруживање.

Зашто је ММФ толико заљубљен у Југославију2 Одговор је врло прозаичан и типично капиталистички: из интереса! Jyгословенски дуг, рачунајући проспективно (наступајуће обавезе за камате) износи око 30 милијарди долара. Иностраним новериоцима потпуно је јасно да исецкане југословенске републике економски никада неће бити у стању да овај дуг врате. Само тржишна (читај: капиталистичка) привреда која подразумева слободан проток робе, капитала и радне снаге на територији целе Југославије пружа им наду у стварање економске снаге која ће бити у стању да достигне степен солвентности. Нажалост, то је оно што наше републичке вође нису у ста-

њу да схвате.

ности и страх мањинских народа и група од мајоризације.

Најчешћи аргумент који су словеначки и хрватски лидери износили пред своју и међународну јавност био је да ове две републике желе да се одвоје и побегну од „српског бољшевизма“. Како се ствари данас у Србији крећу, изгледа да ће ово образложење најбрже изгубити своје оправдање.

Процес _ државотворности који се појавио као врхунска манифестација _ националне гуфорије има само један део корена у националном романтизму и жељи за испуњењем исконских жеља за сопственом државом. Прави корен је у осећању националне угрожености. А, ова се, опет, најлакше храни осећањем економске угрожености. Када народу крче црева, он тражи кривца за своју несрећу. По психопошким механизмима помезања агресије, кривац се увек пакше проналази у спољном „непријатељу“.

И овај страх се не чини неазлечивим. Терапија је крајње едноставна: тржишна приврела. Либерални капитализам

који омогућава мањинским групама да имају своје представнике; затим дводомни парламент који има доњи дом који се бира по принципу један човек — један глас и горњи дом који има равноправно заступљене народе или, што је у нашем случају ресалистичније — републике. Но, најважнији инструмент заштите мањинских интереса у консензуалном моделу јесу институти (уставни или законски) који обезбеђују механизме за остваривање права мањина.

А први корак који би довео до отварања перспективе за миран расплет југословенске кризе, тј. за спас Југославије јесте контрапропаганда сепаратистичким идејама. Ако је пропагандна машинерија републичких државотвораца успела да готово уништи југословенску идеју, онда се на исти начин она може и повратиTM. (Аутор је професор на катедри за Психологију, Филозофског факултета у Новом Са-

ду)

· диктатима

РЕЧ ПО РЕЧ

Политика диктата

Признајем да сам збуњен и да не знам куда политика олаког расписивања народних референдума данас води. Најпре се знало да легално Председништво државе не може ништа да уради јер му се политиком диктата из две северне републике вежу руке. Онда су саопштили да сазивају шесторицу изабраних председника да се наизменично састају у туристичким бисерима своје земље, пробају специјалитете. своје националне кухиње и онда народу саопште да су им руке свезане. У тој политици диктата сада је изиграна и племенита идеја да, уместо уморних националних политичара који једни другима вежу руке, народ преко референдума каже своју реч. Председник Туђман је изиграо идеју референдума, који би једино имао смисла ако би био заједнички и истовремен у свим републикама.

Очигледно му референдум треба само као замена за оно што су Словенци са својим плебисцитом већ урадили. Одлука референдума Српске Аутономне Области Крајина је клин којим треба да се избије Туђманов клин. Где је томе крај2 Није ли време да престанемо са политиком диктата и приступимо процедури која важи за сваки цивилизовани народ, да се по закону и успостављеном реду споразуме о судбини своје државе2 (Проф. др Милорад Екмечић у „Политици“)

Нереална

"очекивања

— Мада се труди свим знањем и умјешношћу којима влада, наша дипломатија, ипак, не може свијету представити наше велике ружне свађе и диобе мањим и љепшим него јесу, нити их надвладати. То није реално, као што није реално очекивати да ће и она сама бити сасвим поштеђена неповољног дјеловања наших унутрашњих и свеопштих траума. Па, ипак, ова јединствена служба спољних послова се, колико је уопште било могу-

ће, сачувала диоба те још уви--

јек у иностранству, као и у земљи, дјелује углавном као југословенска служба, у интересу земље као цјелине и свих њених конститутивних дјелова. (Бранко Луковац, помоћник савезног секретара за инос: тране послове, у „Побједи“)

Хрвати и Буњевци

— Цијело то питање односа Хрвата и Буњеваца, код оних који желе да је што мање Хрвата, своди се на питање поријекла. Јесу ли Буњевци хрватског поријекла или нез2

Кад год су се Хрвати на овим просторима осјећали угроженима, бјежали су у мирну луку буњевштине. Такву су одлуку, рецимо, донијели водећи интелектуалци Буњевци 1869., бјежећи од мађаризације. Погледајте пописе становништва за шестојануарске диктатуре! Та се дихотомија протеже стално. Тако је било и овај пут.

(Бела Тонковић, предсједник Демократског савеза Хрвата у Војводини у „Вјеснику“)

YU PRESS

УТОРАК, 7. МАЈ 1991. ГОДИНЕ 17

Бесмислени

масакр

Бесмисленије од трагичног сукоба у Боровом Селу можда је само писање о тим крвавим празницима у Славонији. Јер, како рационално објаснити, ко гдје, зашто и на кога је пуца(н)о и шта уопште рећи (написати) послије петнаест (званично објављених) сахрана након којих су вјечни мир нашли младићи махом млађи од тридесет година2

У овом нашем бесмислу, који, ево већ бесмислено дуго траје, бесмислен је био и повод масакра. Колико се зна, све је почело првог маја када су двојица „специјалаца“ МУП-а Хрватске стигла у Борово Село са намјером да „у овом четничком гнијезду“ скину југословенску заставу. У питању је, наиме, била опклада са колегама који су за ту „храброст“ понудили 2.000 марака. Мјештани су, наводно, пустили специјалце да скину заставу, али су затим обојицу ухватили, претукли и „ухапсили“. Сутрадан, тачно у подне, почела је операција ослобађања која се завршила тако како се завршила. Повод су, дакле, биле заставе и марке, а узроци су, нажалост, много сложенији и свима добро познати. Наравно, са потпуно различитим предзнацима.

И крв до кољена у Борову Селу, као уосталом и она у Книну и недавна на Плитвицама на касномартовском снијегу, за једне је резултат „неустрашивог отпора храброг српског народа геноцидној и усташоидној новој хрватској власти“, а за друге „терористичко-четнички атак на младу хрватску демокрацију“. Погибија Јосипа Јовића и Рајка Ву-

ОСЛОБОЂЕЊЕ

кадиновића прије мјесец дана на Плитвицама била је, изгледа тек искра која је ланчано запалила обје зараћене стране. Од тада, буквално, више није било дана у Книнској крајини, Славонији и Барањи, а да није било пуцњаве, експлозије, спорадичних окршаја на барикадама, рушења, паљења, међусобног малтретирања.

А за све то вријеме људи који се представљају као врховни савезни функционери углавном ћуте или, још горе, у својим јатима долијевају уље на пламен и буде страсти. Ето, и послије најновијег и једног од најтрагичнијих међунационалних поратних сукоба, колективном југословенском предсједнику требало је више од два дана да на дневни ред ставе и „политичко-безбједносну ситуацију у земљи“. Наравно, поред осталог и због тога, нико не би могао тврдити да би сутра та иста ситуација била боља и да су се врховници састали непосредно након трагедије у Славонији, али, поготово што воле да путују, ред би био да су мајску (свибањску) плату почели зарађивати баш на ратишту, и првих дана маја. Овако, добили смо још једно њихово немушто и штуро саопштење за личну и сличну употребу.

А, с друге стране добивамо и (дезјинформације због којих умјесто хљеба (круха) и игара

" искључиво тражимо оружје од

којега се једнако гине и ране једнако боле. Радмило МИЛАНОВИЋ

Франко Јури „Дело“

МРТВАЧКИ ПЛЕС

Одговор на

провокације

Недопустива је логика којом се све Србе, без 06зира на њихов политички и људски став, одмах проглашава непријатељима Хрватске

Оно чега се ипак највише треба бојати, то је да вјешти стратези и сценаристи великих игара не успију у својој накани, а то је намјера провоцирања Хрватске, провоцирања до нивоа побјеснеле руље која онда у дивљачком и незаустављиву походу руши све пред собом, пише Јован Звонимир Чичак у „Слободној Далмацији“. Ако ништа, у овим тренуцима све релевантне политичке снаге, као и појединци, морају уложити максимум свог ауторитета управо у канализирању бијеса и у спречавање дивљаштава у којима онда страдају трговине невиних Срба, који нису политички опредијељени за Бабићеве хајдуке. Али, оваквим акцијама или пуцањем у прозоре и станове официра, који се случајно налазе на служби у хрватским градо-

вима, ми заправо од њих можда и несвјесно (а неки вјеројатно и свјесно) производимо Бабићеве суборце и симпатизере. Недопустиво је то. Недопустива је логика којом се све Србе, без обзира на њихов политички и људски став, одмах проглашава _ непријатељима Хрватске и третира их се као држава управо у овим тренуцима мора показати енергичност и одлучност, и то без компромиса у обрани, заштити имовине, живота и људског интегритета свих својих грађана, укључујући и Србе и припаднике других националних групација у Хрватској.

пе