Borba, May 11, 1991, page 11

пир

reme drugih banalnosti

Piše: Grujica Spasović

vi smo mi već — Kurdi. Goss ali uporno, iz meseca

u mesec, sad već iz dana u dan i u svakom pogledu, činili smo sve da — izgubimo državu. Počeli smo paljenjem zastave, zviždanjem himni, nastavili sumnjom u svaku odluku, propis i meru zajedničke nam države, širenjem mržnje prema njoj, neobaveznom primenom njenog Ustava i njenih zakona, a sad je na redu završni udarac: ubijamo jedni druge. A kako nema države, nema nikoga ni da nas tačno obavesti koliko ima ubijenih ili ko je i zašto pucao. Posejano seme zla već donosi plodove: više nije dilema da li ćemo se iz ovog pakla izvući bez žrtava, već kako to učiniti sa što manje ljudskih žrtava.

Demokratija je zakucala na naša vrata, ali mi nismo bili kod kuće. otišli smo da ratujemo. Za svoje nekad

izgubljene teritorije, za svoje ugrože-.

ne suplemenike, za svoje države koje, istina, svet ne priznaje, ali to već nije naš problem. Svet ne razume naše plemenite ciljeve, ne zna šta su nam oni drugi radili nekad, a to hoće i danas ako im ne pokažemo zube, ne shvata da se mi naoružavamo samo zato što smo miroljubivi i opredeljeni za demokratiju, a oni drugi su genocidni, hegemonisti, četnici, ustaše, teтог. -

Кад је детоктаца гакисаја па паза угата — nismo bili kod kuće —

0051 зто да гаијето

Samo nacionalni izdajnik danas može da kaže da smo svi ugroženi i da smo svi krivi. A zna se šta sleduje izdajniku: poternica, slika na televiziJi, adresa i broj telefona u novinama, ili nešto još gore. Pa onda neka bira dok još ima vremena: ili „demokratija nogama“, ili duboka ilegala. Niko ne sme da ostane po strani, ni da ćuti zgađen onim što se događa, svako mora da potpiše ili manifestuje privrženost svom plemenu, svom vođi, a ne da nam priča „o vremenu i drugim banalnostima“. Nećemo petu kolonu u našem susedstvu, a potencijalni kvisling može da bude svako ko drugačije misli, posebno onaj ko genima ne pripada našem plemenu.

emokratija je istovremeno i јр“ većine i zaštita manjine. Ako se bilo koji deo potisne, zaboravi ili odloži za neko bolje vre-

me — ne dobija se nešto manje demokratije, nego puno totalitarizma.

Možemo koliko hoćemo da se tešimo da još nije kasno, da smo na ivici ili u predvorju građanskog rata, ali činjenice tvrdoglavo pokazuju da smo već duboko u privaliji tog pakla. Dokazi su nesporni: ubijeni ljudi, minirane i uništene pruge, stranačke i etničke policije, otpor regularnoj vojsci, prekinute ljudske komunikacije, istina zarobljena na republičkim granicama. Tako ćemo mi videti samo naše masakrirane redarstvenike, ali ne i

пи

divljaštvo prema vojniku u tenku, do iznemoglosti ćemo prikazivati dramu ljudi iz čamaca, ali ćemo hrabro prećutati ili bar umanjiti sva zlodela naših sunarodnika.

U ratu su sva sredstva dozvoljena samo da bi se stiglo do pobede. Zato i naši ratni bilteni nisu da informišu da bi ljudi mogli da misle i odlučuju svojom glavom, već da ih nauče da mrze neprijatelje. Tek posle rata možda ćemo razmišljati o ožiljcima koji nam ostaju i onoj istini da nema pobede koja ne bi porazila i pobednike.

SFRJ, doneti jednoglasno posle

maratonske trodnevne sednice, nisu ni prenoćili, a da nisu ozbiljno osporeni. U tih šest tačaka „nade za mir“ piše i ovo: „Odmah izvršiti demobilizaciju rezervnog sastava policijskih, odnosno milicijskih snaga, organizovati povlačenje oružja od građana i njihovo smeštanje u odgovarajuća skladišta koja su pod kontrolom nadležnih organa, u skladu sa zako-

“

поп .

prsa zaključci Predsedništva

Samo nekoliko sati kasnije, na pitanje da li će hrvatski rezervisti vratiti oružje, dr Franjo Tuđman je nedvosmisleno odgovorio da „to uopće ne dolazi u obzir. Hrvatska ima pravo, i to je i učinila, na naoružavanje svog aktivnog i rezervnog policijskog sastava. Da to nije učinila, vjerojatno ne bi uspjela obraniti demokraciju u Hrvatskoj“. Dodao je još da će u „po-

Predrag Koraksić

jedinim krajevima oružje biti vraćeno ukoliko nema potrebe za mobilizacijom rezervnog sastava, ali tamo gdje bude potrebe rezervisti će biti ne samo pozvani, nego i pojačani“.

I najslobodnije tumačenje citirane rečenice iz Zaključaka Predsedništva ne može da se uklopi u Tuđmanov odgovor. Da li je to početak raskola između vrhovnika i budućeg predsednika Predsedništva SFRJ, ili još jedan dokaz da smo već — Kurdi? A tamo gde nema države, gde se ne poštuju stavovi najviših organa — vlada zakon džungle, ulice, sile. Tu više ništa onda ne može da pomogne — najmanje „putujuće pozorište“.

Da bi se dogodio mir, neophodno je stvoriti bar malo poverenja, kompromisa, strpljenja. Ni Rusi i Amerikanci nisu krenuli sa razoružanjem, a da prethodno nisu odledili atmosferu hladnog rata i potpunog nepoverenja. Ratno-huškaške reči u našim parlamentima, cinizam, arogantnost, jednostranost naših vođa, sigurno nisu putokaz ka poverenju. Kad bi posedovali razuma i mudrosti koliko pogla-

· vari naše dve crkve (koju su više puta

manifestovali poslednjih dana, ali bez značajnijeg odjeka u javnosti) kraj nam sigurno ne bi bio u Libanu, već u Evropi. A put u raj zvani „Velika švedska Srbija“ ili „Velika švajcarska Hrvatska“ vodi samo preko kako je već primećeno — pakla zvanog velika klanica.

a li će onda preživeli imati |S i želje da pogledaju jedni druge i obrate se, makar pričom o „vremenu i drugim banal-

nostima“?

dee |