Borba, Sep 06, 1991, page 15

ју и Митерану

ХБудимир Лончар заслужио да буде оптужен као „адво-

"сада, молимо Вас господине председниче да нам пружите моралну помоћ и подршку, да уложите свој утицај тако да нам Немачка то најзад, одмах исплати, после пола века. Тако ћете нас заштитити и од наших комунистичкихи фашистичких влада и самовоља, јер нас је до сада поумирало више од трећине, а већина живи, као и удовице умрлих и њихове породице, у крајњој беди и оскудици, под теретом година и разних обољења, док је у исто време Немачка, тај „светски економски гигант, дужник овим особама,“ каже се у писму упућеном америчком председнику Бушу где се наводе и подаци да укупна потраживања југословенских заробљеника износе око десет милијарди немачких марака, плус камате, - висине као на орочену штедњу.

и њених фашистичгојима смо били окру- · вана, осим Грчке. Поу од највеће, најнаорутарније армаде, коју је ТПосле слома провели ким логорима преко оо ослобођења, односходине. Нас нико није га ни заступао, јер низпримљени у борачку ТБНОР) пошто нисмо тове прописане њихога и у логору радимо организовано и по тниста“. За наше дру-

' вратили у Тугослави7 САД, Конгрес је до= им је држава исплава, стим да се она рег-

кчке, која је такође од- · Трговање са Брантом

њима. наставља се у писму После седнице, Председништво овог ес САД узео у зашти- "удружења покушало је да нађе и одго-

вор на питање због чега још увек нема разумевања надлежних савезних органа за њихове захтеве. Осврћући се на документ, кратко насловљен „Заробљеничко питање“, у коме се између осталог наводи зашто наплата принудног рада ратних заробљеника није урађена након једне од иницијатива покренутих у периоду од 1972. до 1974. године, покушали су да проникну у 06јашњење: лугова, бивших заробм су отишли у САДи и постали амерички ми стога што су учеспротив фашизма, пре немачког напада на звише немамо у својој соме бисмо се могли Ене буде узалуд, као до

— Тим нашим потраживањем су 1972. до 1974. године тадашњи председник Јосип Броз Тито, Владимир Бакарић, Џемал Биједић и Јосип Врховец трговали нешто са немачким канцеларом Вилијем Брантом. Но, Бундестаг је тада захтевао да има увид да ће се та сума исплатити нама, тј. онима који су тамо заиста радили за време рата. То се нашима није допало, па се све завршило тзв. „брионском формулом“, чији је састављач био господин Будимир Лончар, а према којој је Немачка дала Титу повољан кредит од милијарду ДМ, а за узврат Југославија одустаје од потраживања исплате. И данас је Будимир Лончар наш савезни секретар за иностране послове, а тада је био наш амбасадор у Бону“, каже се у овом документу, где се Савезни секретаријат за иностране послове квалификује као „адвокат бранилац немачког рата, а не бивших војника ове земље“. Ни терет година који је одавно прешао седамдесету, не спречава ове људе да истрају у својим настојањима да наплате рад у немачким логорима заборављајући притом на понижења која су тамо доживљавали па самим тим и не инсистирају на ратној репарацији и одштети. Хоће своје, кажу, не одустајући и даље од обраћања највишим савезним функционерима. Тако су након писама упућених др Јанезу Дрновшеку и др Борисаву Јовићу, тадашњим председницима Председништва СФРЈ, ових дана упутили писмо у Стјепану Месићу, упознајући га са својим захтевима и немогућностима њиховог остварења у протеклих 46 година. Занимљив је почетак овог писма, у коме се каже да након узалудног обраћања једном Словенцу и Србину, пишу сада Хрвату, са надом да ће бар одговорити као председник Председништва Југославије, с обзиром да његови пре-

тходници чак ни то нису учинили. Бора ЛАЗУКИЋ

# аи = = сате

ПЕТАК, 6. СЕПТЕМБАР 1991. ГОДИНЕ 15

РАШОМОНИЈАДА (ОКО) САВЕЗНОГ ПАРЛАМЕНТА

Би, али не знају како

У Скупштини Југославије ништа ново, делегати су и даље подељени: Савезно веће може радити и без словеначких и хрватских посланика (став Србије и Црне Горе) односно овај скупштински дом не сме прихватити крње Веће јер би то значило озакоњење „остатка Југославије“ (БиХ, Македонија, ал-

бански делегати са Косова)

Савезни парламент треба и даље да функционише, констатација је, ко зна која по реду, руководећег тима једног од два дома — Савезног већа. Изречена је прекјуче, али би се мирне дуже могла подвести и под раније сличне безуспешне покушаје да Скупштина Југославије изађе из вишемесечне блокаде. Јер између тога да „треба да ради“ и наде да ће прорадити, зјапи отворено питање — како. Како када рат још траје и када су уочи кратког прљавог окршаја у Словенији, делегати из дежеле и суседне Хрватске, како тврде, дефинитивно напустили скупштинске сале и канцеларије.

За једне, дилеме нема. Треба озаконити ситуацију и радити, по принципу већинског одлучивања, са преосталим делегатима. Овај став упорно и тврдо заступају већ дуже време

србијански и црногорски делегати. Тврде такође да би ново устројство Савезног већа било у духу Устава. Преведен на практичан политички терен прихватање оваквог става омогућило би да се увођењем на „мала врата“ озакони крње Веће, односно крња Скупштина, односно крња Југославија.

Свесна таквих тенденција којима између осталог погодује да се у општем правном и државном хаосу „испод жита“ провуку и многе крупније одлуке које се тичу договора о будућности народа на овим Ју-просторима, „друга страна“ не прихвата овакав „рецепт“. Босанско-херцеговачки, македонски и делегати Албанци са Косова веле да неће блокирати ради још више компликовати ствари изласком из парламента али неће пристати ни на понуђену „формулу“. После оваквих супротстављања на наведеном састанку поновљено је да ће се и даље инсистирати на повратку „избеглих“ словеначких и хрватских делегата, те да ће се чинити напори да се обезбеди комплетан састав Савезног већа потребан за нормалан рад. И ту се круг (поново) затвара.

У међувремену траги-комична прича о Скупштини Југославије се и даље компликује. Тако део њених челника тврди да она не постоји. Председник додуше формално фигурира на седницама колективног шефа државе али је без фактичког права да сазове седнице већа. Део опет наводи да Скупштина постоји, док се год формално не распусти, односно донесе акт уставног карактера којим би се „створило нешто друго“. Уз ову аргументацију наводи се и још једна — ако би се озваничило непризнавање Савезног већа, аутоматски би се угасио и извршни орган, СИВ. У међународном економском, правном дипломатском саобраћају Југославија више не би фигурирала. Комуникација би се искључиво одвијала на нивоу републичких држава. |

Подужем списку недоумица и збрке која

влада око југословенског парламента може се додати и скорашња изјава председника колективног шефа земље Месића да је изласком представника Хрватске и Словеније Скупштина нелегитимна те да савезној влади једино преостаје да се у својим активностима „спусти“ у републике... Ту је и прекјуче објављен документ Комисије Председништва о предлогу политичког договора о будућности Југославије, поприлично контроверзан пројект нуђења „мештовитог брака“ федералистима односно конфедералистима, односно сувереним Jy—државицама. И нови задатак који проистиче из овог (додуше још неозваниченог) модела који су „искројили“ Тупурковски, Дрновшек и Јовић намењен Скупштини и СИВ-у: да се до краја октобра, односно децембра донесу устав-

Карикатура: Мића Милорадовић

ни закон, тојест закон о разграничењу, како би конгломерат пројектованих модела држава и заживео.

Уставни закон (додуше не у понуђеној форми) и није новост. Када су видели да идеја о савезним изборима није прошла, група делегата из Србије је обновила предлог који се управо везивао за „остатак Југославије“. Подсећања ради ваља навести да су управо републике Србија и Словенија готово годину дана укочиле савезне изборе неприхватањем амандама 65 из (анулираног ратом, етничким конфликтима и препуцавањима југополитичара) СИВ-овог пакета мера за наставак реформи. Србија је, рачунајући ваљда да је „минут до дванаест“ ипак прихватила идеју о савезним изборима, али очито касно. Иновирана је од стране све активније опозиције и њених покушаја да, било кроз окупљања у предпарламенту било кроз започете дијалоге шефова тридесетак парламентарних група из свих републичких скупштина попуни вакуум савезне власти. Али са још увек непрецизно дефинисаним механизмом избора и контурама неког новог парламента. Биће да ће (и) у овој домаћој рашомонијади, око Скупштине као и око свега другог одлучујућу реч дати Европа. Са колико успеха остаје да се види. У Хагу се засигурно неће мимоићи ни ово питање, али не треба заборавити свеже, а лоше искуство са Брионском декларацијом у којој је између осталог било утврђено да органи савезне државе морају функционисати док трају мораторијум и преговори 0 будућности земље.

Од тога (наравно) није било ништа. А с вероватношћу да се Југо—политичарима мало шта може веровати, рачунаће ваљда и правни експерти Европске заједнице, у предлагању законских решења. Нек им је Богу помоћи, бар кад је реч о савезном парламенту. }

Војислава ВИГЊЕВИЋ