Borba, Apr 24, 1992, page 21
КУЛТУРА
ПЕТАК, 24. АПРИЛ 1992. ГОДИНЕ 21
СА 20. ФЕСТИВАЛА МОНОДРАМЕ И ПАНТОМИМЕ
МЕРА ЗА (КАМЕРУ
Крик међу боговима Турци и чичци
„Медеја“ у тумачењу Соње Вукићевић, „Јефимија“ у интерпретацији Љиљане Токовић, „Бечлијка Омер-паше Латаса“ у извођењу Љиљане Ђурић, ауторски пројекат „А онда“ Сабрине и Едине Садиковић, „Моји испади“ Милисава Крсмановића у тумачењу Петра Краља
Почетак овогодишњег Фестивала монодраме протиче у знаку трагичних хероина: од античке Медеје, преко средњевековне Јефимије до Бечлике де Филипс, алијас Саидахануме Омер-паше Латаса. Њихова трагика је уједно и вечна, неизбежна трагика овог тела обележеног сталним ратовањима и неизбежним поразима, мужевима бојовницима и женама усамљеницама. По томе управо и Медеја Соње Вукићевић није више ни Еврипидова, ни Генцова, него кћи овога тла жестоких страсти, поготово када се намирују стари рачуни, своде биланси.
Редитељ „Медеје“, Ивана Вујић и интерпретатор Соња Вукићевић, своју хероину доводе под рефлекторе управо у тренутку кад своди рачуне свог бурног живота, испуњеног љубавним жртвама и породичним издајама, балкански страсно намирују изневерену љубав крвавим пиром над плодовима те љубави. „Медеја“, Битеф театра је по много чему особена у свом сценском приступу: играчки, драмски, жанровски. Сугестивно се надограђују монодрама и кореодрама, суптилно вибрантан глас Ђурђије Цветић са тананим играчким реакцијама Соње Вукићевић. Њена Медеја, попут међу богове узвитланог крика, гради моћну амплитуду ове представе;
„Јефимија“ Љиљане Токовић и редитеља Небојше Бре-
дића као да је кренула сасвим другим путем. Одмерено и суздржано Јефимија, кћи кесара Војихне и супруга деспота Угљеше Мрњавчевића, сведочи о личној и породичној трагедији, који у засенак баца историјски пораз једног народа, смутним временима у којима пропада читаво једно царство.
Разна царства а исту драму казује и „Бечлијка Омер-паше Латаса“, коју су према прози Иве Андрића сачинили редитељи Мирхад Курић и сарајевска глумица Љиљана Ђурић. Селећи се из бечких салона у харемске просторе султановог миљеника, лепа Ида де Фелип ни као Саида Ханума не успева да умакне несрећи која прати лепе и усамљене жене. Редитељ Мирхад Курић је, кроз хировите промене расположења главне хероине, прецизно обележио и све хирове судбине што су је довели до овог горког монолога пред сопственим портретом из лепших дана. Сабрина и Едина Садиковић, свој ауторски пројекат под називом „А онда“, посветиле су невиним жртвама необјашњивог рата који их је у стопу пратило на путу од Сарајева до Београда. Пантомима Сабрине Садиковић тематски се обраћа вечитом парадоксу младих стваралаца — коначном заокружењу живота. Самртни тренутак жене преточен је у полусатни филм којим је
описан животни пут, од фетуса, детињства до зрелости, старости и тренутка умирања. Сабрина Садиковић, сведеним сценским покретом, усредсређено описује стање животних доба, потцртавајући их оскудном реквизитом, која има превасходно значењски карактер. С друге стране, музичка пратња Едине Сандиковић звучна је реплика, и много ређе само опис покрета. Аликвотни тон игре и звука постепено се артикулише у једну једину реч изговорену на сцени. „Мама“ је додатни одговор Сабрине и Едине Садиковић на сваки понаособ део Сфингине загонетке. Исповести — „скандалисте“, песника Милисава Крсмановића у извођењу Петра Краља, једина је представа ван конкуренције на Фестивалу. „Моји испади“, својевремено рубрика из дневних новина, посредством редитеља Драгомира Зупанца и глумца Петра Краља, преточени су у театарску форму каква се у нашим позориштима ретко среће. Оваква презентација, најбоље одговара текстовима који говоре о шармантном и заносном времену „нових боема“, песника Бране Петровића, Слободана Марковића — Либера Марконија, Бранислава Ловренског, Јакова Гробарова, и самог Милисава Крсмановића. Милутин МИШИЋ
Бранислав ЈАКОВЉЕВИЋ
БОРБА У БИОСКОПУ И ИСПРЕД ЊЕГА
Музе на евро-пашњацима
„Двадесет један“ редитеља Дона Бојда (улоге: Петси Кенсит, Патрик Рај-
карт)
Двадесет један (21) је у цивилизацији која нам измиче иза увек нових гвоздених завеса, митски број сазревања младе јединке у пуноправног члана друштва. Филм Дона Бојда, бави се младом британском женском јединком која због америчког капитала уложеног у филм на крају заврши испод Кипа слободе у Њујорку. У том оквиру млада женска глумачко-певачка јединка Петси Кенсит комуницира са нама углавном, гледајући нас у очи (камеру) да бисмо од ње сазнали и следеће ствари: „Ја тражим само добру ј..!“, „Толико срање можеш да трпиш од другог човека и онда помислиш: У реду је, сада је било доста!“... Филм „21“ почиње са двадесетрогодишњом Петси која држи биљну маску на лицу и каже да очекује када је скине да ће личити на Грејс Кели, а
ако не, да ће вратити маску у
драгстор у којем ју је купила. У филму никада нисмо видели сцену враћања маске.
Али, зато смо видели невероватан покушај спајања искустава британског фри-синеMa (free cinema — покрет социјално ангажованог филма
аутора као што су Рајс, Ричардсон или Андерсон) и француског новог таласа, тачније раног Годара. Након новохо-
ливудских аутора, који су амерички филм вратили америчким коренима, генерација америчких синеаста деведесетих још једном своје музе тражи на европским пашњацима.
Да Холивуд нема поодавно ново и комерцијално лице, ноторна је чињеница, Мадона још увек није превладала сопствени сексотрип а Џулији Робертс шкрипи у приватном животу, и тако много је 03биљних пара бачено на урбани англосаксонски шарм одрастајуће Петси, али све оно шта је до сада виђено од ње („Апсолутни почетници“, „Смртоносно оружје П“, „Timebomb“) тешко може уверити да је оно од штофа од којег се праве звезде.
Али исто тако, на неки чудан начин, овај филм би можда могао да постане још један потпуно чудан и интерни београдски култ, пре свега због многих девојака од двадесет и једне којима ће са екрана бити предочене слике света, у којем је највећи проблем ако вас мама, тата или љубавник не воле. А ако свака девојка поведе и дечака...
Динко ТУЦАКОВИЋ
Сажимајући духовно-градивну инсуфицијенцију овдашњег игрењака, злочести кино-критици измислили су некоћ одредницу „турски мизансцен“, у вези најпопуларнијег ЈУ-модела артикулације збивања пред камером: да ликови много и празно зборе а мало и неспретно делају, само тражећи прилику да се о нешто ослоне или на нешто заседну, како би онда у таквом, прислоњеном или, пак, седећем положају, наставили с испуштањем максимума речи уз минимум утрошка кинетичке енергије. „Турски мизансцен“ је, онда, од кина наследила ТеВе. Отуд већ годинама на стакленом пенџеру исти медијски „догађај“: групица људи седи и распреда о чему је год баш тог тренутка неодложно распредати. Илузија о разлици овако емитованих вербалних порука још увек постоји: али се одавна већ у свести гледалишта све то стопило у кружење исте визуелне поруке. Што значи да поруке више нема: само понављање ритуала уз
друкчију звучну кулису.
Најупорнији, мудрице из тзв. емисија о култури, доводе овај модел до праве еколошке апотеозе: из затвореног, непроветреног студија излазе у слободну природу, да би на светлост р!ет ага нефаљено собом понели столицу и одмах је почели користити, усред неког парка, пољане или цветњака, свеједно.
Архимедовска чврста тачка код оба медија нађена је тако у глуталном а не церебралном или кордијалном или бар висцералном пределу анатомије. Глутална регија наметнула се временом као најфункционалнији сегмент овдашњег хомо сапиенса. Но, с обзиром на могуће последице од коришћења других органа, ваља бити срећан: такво решење далеко је од најгорег могућег.
II
По лукавству, знању или просто по инстинкту, водеће личности југо-комунизма знале су о ТВ-медију далеко више од садашњих полит-првака. Сести пред камеру без опрема и спремљене улоге јест наиме врло ризично: не можеш читав сат спонтано глумити нешто што ниси, па онда почињеш спонтано разоткривати ко си и шта си у ствари. Катастрофалне последице тог помањкања свести о медију могли смо већ (у форми пародије) пратити током славне предизборне кампање, када је серија кандидата током првих десетак-петнаест минута с лакоћом освајала симпатије (и могуће гласове) великог дела гледалишта, да би те исте гласове, плус многе од ранијих обожаватеља, једнако ефикасно погубила у финишу наступа, четрдесетак минута касније. Већини комуниста, ни након вишедеценијског владања, није се десило овако несмотрено огољавање пред камерама. Данашњим владаоцима и аспирантима дешава се непрекидно: просто, верују људи да су сами по себи, у сировом стању, неодољиви и сугестивни. па нам се ТВ наступи разних политичко-страначких звезда често претварају у антинаступ: у нехотични но нимало случајни зтргеазе. При чему се не разоткрива никаква анатомска атракција, већ само духовна празнина, блажена сировост и сурова агресивност. III Збројивши „турски мизансцен“ и „духовни стриптиз“ као полазну и завршну карику, добијамо стешивз у озиз ТВ-„одисејаде“ на брдовитом Балкану. „Рег азрега ад аза“, рекли би Латини, што у овдашњем преводу („Кроз чичке до ....“) звучи неуспоредиво прикладније. IV
Пре шест година, 26. априла, умро је Бранко Белан, уз бројне заслуге (редитељ, критичар, писац, педагог) утемељитељ (са Жиком Богдановићем) наше стручне критичке мисли о телевизији (уз остало — на страницама „Борбе“). Нико од његових ученика (а то смо сви редом) није га достигао по уму и хуморној луцидности. Па ће
мало ко имати храбрости да помене ту тужну облетницу. Ранко МУНИТИЋ
ПРИВАТНИ ДИСТРИБУТЕРИ ОСВАЈАЈУ ДОМАЋЕ ФИЛМСКО ТРЖИШТЕ
„Так вижн“ води у свет
За оживљавање биоскопског репертоара све чешће су задужене дистрибутерске куће, никле последњих година у Београду. Међу њима, истиче се „Так вижн“ који је управо склопио ексклузивни уговор са компанијом „Ворнер Брос“.
— Имамо јако солидног пословног партнера, каже Звонко Ђорђевић, директор „Так вижна“, који сматра да се не сме дозволити да ово тржиште нестане, без обзира на садашње околности. При чему су, наравно, у „Ворнеру“ свесни да у овом тренутку нема никакве зараде, и да је овај уговор само улагања за будућност. Радимо из чистог ентузијазма без икакве зараде, и имамо ексклузивно право приказивања њихове продукције у Србији, Црној Гори и Македонији.
Захваљујући тој сарадњи у београдским биоскопима се управо приказује остварење Оливера Стона „ЈФК — атентат на Кенедија“ што је, наравно, само почетак приказивања „Ворнеровог“ програма.
— Трудимо се, каже Звонко Ђорђевић, да се филмске преми-
јере, у исто време кад и код нас, одржавају и у Загребу и Љубљани. Сарађујемо са дистрибутерским кућама „Леро“, „Оскар вижн“, „Поли Брос“ и још некима, којима уступамо своје право приказивања за остали део земље. Будући да смо ми искључиви власници права за приказивање независне америчке продукције, да нема обостране жеље за сарадњом, тај део биоскопског тржишта био би ускраћен за један веома заначајан и занимљив филмски програм.
Сем „Ворнера“ и независних продуцената, „Так вижн“ је закључио уговор са „Колумбијом“, за приказивање 13 филмова те продуцентске куће. Тако да ће се ускоро у биоскопима појавити остварења као што су „Кука“, „Породица Адамс“, „Краљ риба“, „Принц плиме“, „Жестоки момци“ и још неколико. Уз продукцију од 150 видео издања за само нешто више од годину дана постојања, „Так вижн“ се потрудио да осигура уверљив филмски програм. В. ПЕТКОВСКА